Pravo na naknadu štete zbog nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako po oceni Vrhovnog suda postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao i potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava (posebna revizija).

Predmet tražene pravne zaštite je naknada materijalne štete do koje je došlo zbog nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora tokom rada u utuženom periodu. Po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, jer pitanje naknade materijalne štete do koje je došlo zbog nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora tokom rada zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju. Tuženi je uz reviziju priložio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3319/23 od 22.11.2023. godine, ukazujući da je tom presudom doneta drugačija odluka, odnosno odbijen zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog uskraćivanja prava na odmor u toku dnevnog rada isplati naknadu materijalne štete, kao i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2 3899/2019 od 19.02.2020. godine. Međutim, navedene presude po oceni Vrhovnog suda ne ukazuju na drugačiju sudsku praksu. Naime, iz priloženih presuda proizlazi da, iako je u tim parnicama predmet spora bila naknada materijalne štete zbog nemogućnosti korišćenja dnevnog odmora tokom rada, činjenično stanje nije isto, odnosno u tim predmetima tužioci su obavljali poslove različite vrste od poslova koje obavljaju tužioci u ovom sporu, a tužioci u ovom sporu su dokazali da je za njihova radna mesta proces rada takav da oni nisu u mogućnosti da bez opasnosti po nesmetan proces rada napuštaju svoje radno mesto i prekinu rad.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužioci su podneli 23.10.2018. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela za tužioca AA je 194.121,39 dinara, a za tužioca BB 160.467,97 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisan cenzus iz člana 403. stav 3. ZPP za izjavljivanje revizije, revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Navodi odgovora na reviziju nisu bili potrebni za odlučivanje, pa troškovi za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse tužiocima nisu priznati, u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković