Presuda Vrhovnog suda o zakonitosti otkaza zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 - drugi zakon), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilja u reviziji ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, koja nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. istog zakona. Neosnovani su navodi revizije o učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u postupku pred drugostepenim sudom, jer od strane drugostepenog suda nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredaba ovog zakona, pa nema ni bitne povrede koja bi predstavljala dozvoljeni razlog za reviziju po članu 407. stav 1. tačka 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu na neodređeno vreme, uz zaključeni ugovor o radu od 23.09.2010. godine, a aneksom ugovora o radu od 02.04.2019. godine raspoređena na radno mesto ... . Rešenjem tuženog broj .. od 04.11.2019. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa svim aneksima, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređena primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, uz isplaćenu otpremninu u iznosu od 140.551,62 dinara. U obrazloženju rešenja je navedeno da je usled ekonomskih i organizacionih promena kod poslodavca tužiljino radno mesto ukinuto i da poslodavac zaposlenoj nije mogao da obezbedi premeštaj na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni jednu drugu meru predviđenu odredbom člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu.

Donošenju osporenog rešenja prethodila je Odluka o ukidanju radnih mesta koju je tuženi doneo 03.09.2019. godine i Odluka o Izmeni pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka kod tuženog od 30.09.2019. godine, na osnovu kojih je kod tuženog smanjen broj zaposlenih i između ostalih ukinuto radno mesto ..., na kom je tužilja bila raspoređena. Ove Odluke su objavljenena oglasnoj tabli tuženog i stupile na pravnu snagu pre donošenja osporenog rešenja.. Tuženi je doneo i Program rešavanja viška zaposlenih br. 431 od 31.10.2019. godine kojim su utvrđeni razlozi za donošenje Programa i ukupan broj zaposlenih kod poslodavca, broj, kvalifikaciona struktura, godine starosti i staž osiguranja zaposlenih koji su višak i poslovi koje obavljaju, kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, mere za zapošljavanje, sredstva za rešavanje socijalno-ekonomskog položaja viška zaposlenih i rok u kom će biti otkazani ugovori o radu. Nacrt Programa dostavljen je Nacionalnoj službi za zapošljavanje i sindikalnim organizacijama, koji su dostavili svoja mišljenja. Tuženi je uputio i pozive pojedinim privrednim subjektima da se pridruže naporima u pronalaženju najboljeg mogućeg rešenja za zaposlene koji su višak i da se ukoliko imaju potrebu za angažovanjem zaposlenih na nekoj od radnih pozicija u okviru njihove delatnosti, obrate tuženom ili Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje, uz ocenu da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za otkaz ugovora o radu tužilji primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 95/18), zbog prestanka potrebe za njenim radom. Po stanovištu nižestepenih sudova, da bi otkaz iz ovog razloga bio zakonit, potrebno je da je kod poslodavca došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena usled kojih je prestala potreba za obavljanjem određenog posla ili je došlo do smanjenja obima posla, kao i da je poslodavac pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplatio otpremninu. Navedene promene moraju biti izražene u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca ili nekom drugom aktu kojim poslodavac utvrđuje organizacione delove i vrste poslova koji se obavljljaju kod poslodavca, vrstu i stepen stručne spreme, kao i druge uslove koji moraju biti ispunjeni za rad na tim poslovima. U konkretnom slučaju, tuženi je prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, postupio u skladu sa odredbama članova 153. do 160. Zakona kojim je regulisan postupak rešavanja viška zaposlenih. Tuženi, takođe, nije postupio suprotno odredbi člana 182. stav 1. Zakona o radu, jer na poslovima koje je tužilja obavljala, a koji su opštim aktom tuženog ukinuti, nije zaposlio druga lica, već je vršenje dela tih poslova rasporedio na izvršioce drugih radnih mesta, sve u skladu sa pravom poslodavca da prema svojim potrebama, u cilju racionalizacije i uštede i u skladu sa svojom poslovnom politikom, samostalno odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanja pojedinačnih poslova. Takođe, kako je tužiljino radno mesto ukinuto, poslodavac nije u obavezi da primeni kreterijume radi odlučivanja ko će od zaposlenih biti proglašen za zaposlenog za čijim radom je prestala potreba. Kao neosnovani odbijeni su i akcesorni zahtevi za vraćanje na rad i naknadu materijalne štete, u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 224/05 ... 95/18) propisano je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlozi koji se odnose na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbama članova 153-160 Zakona o radu, regulisan je način rešavanja viška zaposlenih. Odredbom člana 158. stav 1. istog zakona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 1. tačka 1) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu , vraćanje na rad i naknadu štete.

Naime, i po stanovištu ovog suda, u konkretnom slučaju je postojao osnov za primenu otkaznog razloga propisanog članom 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je radno mesto na kojem je tužilja bila raspoređena ukinuto, a tuženi nije mogao tužilji da obezbedi premeštaj na drugo odgovrajuće radno mesto, niti da sprovede neku od mera iz člana 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Prestanak radnog odnosa tužilje posledica je ekonomskih i organizacionih promena usled kojih je došlo ne samo do ukidanja radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena, već i drugih radnih mesta, kao i do smanjenja broja izvršilaca na radnim mestima koja nisu ukinuta. U situaciji kada je radno mesto ukinuto, tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume, jer je primena kriterijuma obavezna samo u situaciji smanjenja broja izvršilaca na istom radnom mestu, što ovde nije slučaj. Činjenica da su poslovi ukinutog radnog mesta na koje je tužilja bila raspoređena nastavili da se obavljaju kod tuženog od strane drugih zaposlenih je bez uticaja, jer je autonomno pravo poslodavca da prema svojim potrebama i u skladu sa svojom poslovnom politikom, odredi način na koji će organizovati proces rada i obavljanja poslova, pa sud ne može ceniti njihovu celishodnost i opravdanost. Kako je tužilji pre otkaza ugovora o radu isplaćena otpremnina, postupak otkaza po primenjenom osnovu iz 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu je sproveden u svemu u skladu sa zakonom.

Navodi revizije tužilje koji se odnose na ocenu dokaza i upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nisu posebno razmatrani, s obzirom da prema imperativnoj odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljeni revizijski razlog, a u odnosu na ponovljene žalbene navode koji su bili predmet ocene drugostepenog suda, za koje je taj sud dao jasne i pravilne razloge, koje Vrhovni sud prihvata, ocenjeno je da je nepotrebno dalje obrazlagati jer se time ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava (član 414. stav 2. ZPP).

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Troškovi datog odgovora na reviziju nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP, pa je Vrhovni sud odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 165. stav 1. istog zakona.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković