Neprihvatanje posebne revizije u sporu za naknadu nematerijalne štete

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-dr.zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana da bi se prihvatilo odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer po oceni ovog suda u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje primenjenog materijalnog prava.

Naime, predmet tražene pravne zaštite je naknada nematerijalne štete koja je posledica tužiočevog povređivanja kao policijskog službenika na radnom zadatku. Polazeći od činjeničnog utvrđenja da je tužilac zadobio laku telesnu povredu prilikom intervencije na terenu u noćnoj smeni kada je kao vođa interventne patrole dobio dojavu da je u prodavnici došlo do krađe koja je učinjena od strane više lica, pa je tužilac krenuo za sumnjivim licem u zgradu stare pivare i dok se spuštao niz stepenice sa baterijskom lampom u rukama u jednom momentu je promašio stepenik i izvrnuo skočni zglob, revident pri ovakvim okolnostima štetnog događaja insistira da je šteta prourozkovana isključivom krivicom tužioca kao oštećenog usled njegove nepažnje, što isključuje odgovornost tužene u smislu člana 177. stav 2. Zakona o obligacionom odnosima.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su pravno stanovište o odgovornosti tužene za prouzrokovanu štetu tužiocu zasnovali na članu 164. Zakona o radu i članovima 154, 173, 174. i 177. Zakona o obligacinom odnosima. Činjenično- pravni zaključak prvostepenog suda (koji je prihvatio i drugostepeni sud) da tužena nije dokazala postojanje okolnosti iz člana 177. stav 2. Zakona o obligacinom odnosima koje bi isključivale njenu odgovornost za povređivanje tužioca zavisi od utvrđenjenih činjenica, a u konkretnom slučaju je nesporno utvrđeno da je tužilac pretpreo povredu na radu izvršavajući svoje redovne radne obaveze prilikom policijske akcije kao opasne delatnosti i da šteta nije nastala isključivo njegovog radnjom, pri čemu su sudovi nepažnju tužioca cenili u smislu njegovog doprinosa sopstvenom povređivanju (član 192. ZOO) i shodno tome mu dosudili umanjenu naknadu štete na teret tužene kao poslodavca i vršioca opasne delatnosti.

Imajući u vidu da pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja nije razlog da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji, to je Vrhovni sud primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3.)

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 20.11.2023. godine i vrednost predmeta spora je 140.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi navedeni novčani cenzus za dozvoljenost revizije iz člana 403. stav 3. ZPP, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene nedozvoljena.

Na osnovu navedenog, Vrhovni sud je primenom člana 413. u vezi sa članom 410. stav 2. tačka 5. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković