Neblagovremenost tužbe za utvrđenje ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca V.M. iz B., čiji je punomoćnik K.N., advokat iz B., protiv tužene Republike Srbije, Republičke uprave javnih prihoda, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi ništavosti rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 415/15 od 01.04.2015. godine i o žalbi tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4 60/15 od 09.07.2015. godine, u sednici održanoj 18.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

UKIDA SE rešenje Apelacionog suda u Beogradu R4 60/15 od 09.07.2015. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 415/15 od 01.04.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 739/14 od 01.12.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi apsolutna ništavost rešenja o prestanku radnog odnosa od 26.07.2002. godine i rešenja od 02.09.2002. godine, kao neosnovana. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, a stavom trećim izreke obavezan je tužilac da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka od 6.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 415/15 od 01.04.2015. godine, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu jedan izreke, pa je odbačena tužba, kao neblagovremena, delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi apsolutna ništavost rešenja o prestanku radnog odnosa od 26.07.2002. godine i od 02.09.2002. godine, dok je stavom drugim izreke potvrđeno rešenje sadržano u stavu drugom i trećem izreke prvostepene presude, a žalba tužioca u tom delu odbijena, kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenim, radi ujednačavanja sudske prakse.

Rešenjem R4 60/15 od 09.07.2015. godine, Apelacioni sud u Beogradu nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odlučuje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj.

Tužilac je protiv navedenog rešenja drugostepenog suda izjavio žalbu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o žalbi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje drugostepenog suda, primenom člana 386. u vezi člana 402. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je žalba osnovana.

Naime, odredbom člana 404. stav 1. navedenog ZPP, propisano je da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stav 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije ceni Vrhovni kasacioni sud, u veću od pet sudija.

Imajući u vidu da je primenom člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nadležan da ceni ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, a da je pobijanim rešenjem odluku o izuzetnoj dozvoljenosti revizije doneo Apelacioni sud u Beogradu, iako za to nije bio stvarno nadležan, to je primenom člana 401. tačka 3. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nije odlučivao o predlogu tužioca da se o reviziji odluči primenom člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom da se u konkretnom slučaju radi o sporu o zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa, kod koga je revizija uvek dozvoljena, primenom člana 441. ZPP.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je rešenjem prvostepenog organa tužene od 26.07.2002. godine, oglašen krivim za učinjenu radnju koja mu je navedenim rešenjem stavljena na teret, koja predstavlja težu povredu radne obaveze i dužnosti iz člana 59. stav 1. tačka 5. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, pa mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa. Prigovor tužioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja, odbijen je rešenjem od 02.09.2002. godine, donetim od strane Republičke uprave javnih prihoda, kao drugostepenog organa. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 2357/02 od 12.03.2004. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1 1468/04 od 08.12.2004 godine, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se ponište, kao nezakonita, navedena rešenja tužene. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 10.04.2014. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbačena tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi apsolutna ništavost rešenja o prestanku radnog odnosa od 26.07.2002. godine i rešenja od 02.09.2002. godine, kao neblagovremena.

Zakon o radnim odnosima u državnim organima ("Sl.glasnik RS" br.48/91 ... 34/01, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanih odluka), reguliše prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i postavljenih lica u državnim organima. Prema odredbi čl.71. stav 2. ovog Zakona, protiv svakog rešenja ili drugog akta kojim je odlučeno o njegovim pravima i obavezama, zaposleni ima pravo da podnese prigovor, koji se (prema stavu 3. istog člana) podnosi u roku od osam dana od dana uručenja rešenja ili drugog akta, a funkcioner je dužan da o njemu odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora. Ako funkcioner u utvrđenom roku ne odluči o podnetom prigovoru, ili ako zaposleni nije zadovoljan odlukom povodom podnetog prigovora, zaposleni se može obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana (čl.71. stav 6. ovog Zakona).

U skladu sa navedenim zakonskom odredbom, sudski postupak radi zaštite prava iz radnog odnosa može se pokrenuti protiv konačnog rešenja. Međutim, rok za podnošenje tužbe je prekluzivni - dakle materijalno-pravni, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe, a sud je dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, tužilac je tužbu radi poništaja istih rešenja podneo (tada Prvom opštinskom sudu u Beogradu) 2002. godine, iz čega proizlazi da je već tada imao saznanje o postojanju i sadržini ovih rešenja, odnosno da su mu ista dostavljena pre podnošenja tužbe iz 2002. godine, pa je tužba u ovoj pravnoj stvari, podneta 10.04.2014. godine, očigledno podneta po proteku prekluzivnog roka od 15 dana, propisanog članom 71. stav 6. člana Zakona o radnim odnosima u državnim organima, od prijema drugostepenog rešenja, odnosno od saznanja za eventualnu povredu prava.

Donošenjem pravnosnažne sudske odluke (presude Prog opštinskog suda u Beogradu P1 2357/02 od 12.03.2004. godine), kojim je odbijen zahtev tužioca za poništaj navedenih rešenja tužene, od 26.07.2002. godine i 02.09.2002. godine, ista su već postala i pravnosnažna, pa se kao takva ne mogu ponovo pobijati u novom sudskom postupku. Iz navedenog proizilazi i da se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, kako to osnovano nalazi i drugostepeni sud (o čemu nije odlučivao po službenoj dužnosti, jer na to nije ukazano žalbom), jer za pobijanje odluke poslodavca u radnom sporu zakon ne pravi razliku između tužbe za poništaj i tužbe za utvrđenje apsolutne ništavosti odluke o prestanku radnog odnosa (ili druge odluke kojom zaposleni smatra da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa). Ovo iz razloga što su u oba slučaja iste pravne posledice pravnosnažne sudske odluke o poništaju rešenja o prestanku radnog odnosa, odnosno u oba slučaja zaposleni ima pravo na reintegraciju (vraćanje na rad) i pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada, i to od momenta nezakonitog prestanka radnog odnosa do dana vraćanja na rad. Iz ovih razloga, na radne sporove ne može se primeniti ni odredba člana 110. Zakona o obligacionim odnosima (kako to pogrešno nalazi prvostepeni sud), po kojoj se pravo na isticanje ništavosti ne gasi, već se na rokove za podnošenje tužbe u radnim sporovima o zakonitosti odluke poslodavca, uvek primenjuje zakon koji reguliše radne odnose, kao posebni zakon.

Imajući ovo u vidu, kao i da je tužilac još 2002. godine primio konačnu odluku tužene, kojom mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa, a tužbu za utvrđenje njene ništavosti podneo tek 10.04.2014. godine, dakle očigledno po proteku roka za podnošenje tužbe, propisanog članom člana 71. stav 6. Zakona oradnim odnosima u državnim organima, to je pravilno pobijanom odlukom njegova tužba odbačena, jer je propuštanjem navedenog zakonskog roka, prestalo i njegovo pravo na podnošenje ove vrste tužbe.

Na osnovu iznetog, primenom čl.414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.