Odluka Vrhovnog kasacionog suda o zahtevu za isplatu razlike zarade

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Gordana Bulatović, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ AD ..., čiji je punomoćnik Ljubiša Pavlović, advokat iz ..., radi isplate razlike zarade, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3324/17 od 05.07.2018. godine, u sednici održanoj 29.08.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3324/17 od 05.07.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Užicu P1 891/15 od 10.02.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade za period od 01.10.2012. godine do 06.12.2014. godine isplati 681.270,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose, u visini i na način bliže određeni ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 140.613,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate, dok je zahtev za naknadu većeg iznosa zakonske zatezne kamate od dana presuđenja do izvršnosti presude odbijen kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3324/17 od 05.07.2018. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i stavu drugom izreke u obavezujućem delu tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenog dela zarade za period od 01.10.2012. godine do 06.12.2014. godine isplati 681.270,68 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose na način bliže opisan ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka plati 22.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacini sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene neke od odredaba Zakona o parničnom postupku, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. tog zakona, na koji se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, prvo je radio na poslovima vozača druge grupe, a nakon toga na poslovima magacionera. Ugovorima o radu od 01.10.2012. godine i 01.12.2013. godine, članom 4. stavom 1. određeno je da se cena rada za zaposlene za puno radno vreme utvrđuje tako što se cena rada za najjednostavniji rad utvrđena PKU pomnoži sa koeficijentom, a stavom 2. Određeno je da se zarada zaposlenog utvrđuje na osnovu cene rada iz stava 1. ovog člana, naknade zarade i ostala primanja utvrđuje se PKU poslodavca. Obraču i isplata zarade tužiocu vršena je primenom koeficijenta od 2,20. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka tuženi je tužiocu u spornom periodu isplaćivao zaradu koja nije bila obračunata u skladu sa odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala Srbije, niti sa Posebnim kolektivnim ugovorom za delatnost putne privrede RS (kojima je cena rada za najjednostavniji posao bila utvrđena u visini minimalne cene rada – minimalne zarade, koju propisuje Socijalno-ekonomski savet) kao ni u skladu sa Zakonom o radu. Tuženi je zaradu tužiocu u spornom periodu obračunavao tako što je osnovnu zaradu za najjednostavniji posao u fiksnom iznosu od 10.985,00 dinara (obračunata za mesec sa prosečnih 174 časova rada) množio koeficijentom posla koji je u obračunima zarada za tužioca za sporni period iznosio 2,20. U periodu od 01.10.2012. godine do 06.12.2014. godine, ukupna mesečna zarada koja je isplaćivana tužiocu sadržala je osnovnu zaradu, naknadu zarade, uvećanu zaradu, naknadu za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor i bila je veća od propisane minimalne zarade. U periodu u kome kod tuženog nisu bili na snazi napred navedeni kolektivni ugovori, od 29.03.2014. godine do 06.12.2014. godine, veštak je obračun zarade vršio primenom odredaba Zakona o radu, primenom osnovice koju čini minimalna zarada koja je množena sa koeficijentom u visini od 2,90.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati neisplaćenu zaradu za period od 01.10.2012. godine do 06.12.2014. godine, sa obrazloženjem da tuženi tužiocu u spornom periodu zaradu nije isplaćivao u skladu sa odredaba Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala („Službeni glasnik RS“, br. 15/12), Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/15) i Zakona o radu, odnosno da je tužiocu isplaćivana osnovna zarada primenom osnovice koja je niža od propisane minimalne cene rada utvrđene odlukom Socijalno-ekonomskog saveta, kao i da tužiocu pripada pravo na isplatu razlike između obračunate zarade i pripadajuće zarade primenom i pripadajućih iznosa uvećane zarade i naknade zarade, troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, primenom osnovice koju čini osnovna zarada obračunata na navedeni način, a sve u visini od 681.270,68 dinara sa pripadajućom kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da koeficijent od 2,20, čiju primenu tužilac traži prilikom obračuna razlike zarade nije koeficijent koji mu pripada prema odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala („Službeni glasnik RS“, br. 15/12) za poslove koje je obavljao u spornom periodu, shodno stručnoj spremi, složenosti i odgovornosti, jer je navedeni koeficijent bio propisan za zaposlene koji poseduju visoko obrazovanje – fakultet i rukovodeći položaj, zbog čega tužilac neosnovano potražuje razliku zarade obračunatu primenom koeficijenta 2,20 i osnovice koju čini minimalna zarada propisana navedenim kolektivnim ugovorom, a isplatni listovi prema Zakonu o radu ne predstavljaju akte na osnovu kojih se utvrđuju prava i obaveze po osnovu rada. Posebni kolektivni ugovor za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala bio je na snazi do 29.03.2014. godine, dok je Posebni kolektivni ugovor za delatnost putne privrede u primeni počev od 22.01.2015. godine, što znači da u spornom periodu od 01.04.2014. godine do 06.12.2014. godine nije bio u primeni ni jedan od posebnih kolektivnih ugovora kojima je regulisano pitanje načina utvrđivanja visine cene rada, iz čega sledi da tužiocu ne pripada tražena razlika zarade ni za period od od 01.04.2014. godine do 16.12.2014. godine. Kod utvrđenog da je tokom spornog perioda zarada tužiocu isplaćivana u skladu sa ugovorom o radu, prema ceni rada koju je utvrđivao direktor tuženog, koja zarada je bila viša od minimalne zarade, to je neosnovan zahtev tužioca za isplatu tražene razlike zarade za sporni period, pa kako tužilac nema pravo na isplatu tražene razlike zarade, to nema pravo ni na isplatu uvećane zarade i drugih primanja po osnovu rada čiju osnovicu za obračun čini osnovna zarada, a koja potraživanja su sadržana u novčanom iznosu koji je predmet tužbe, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužioca.

Suprotno navodima revizije, minimalna zarada nije ugovorena ni ugovorom o radu ni bilo kojim opštim aktom koji se u tom periodu primenjivao kod tuženog, ali je zarada koja je isplaćena tužiocu u ovom periodu bila viša od minimalne zarade propisane članom 111. Zakona o radu. Cilj isplate minimalne zarade je da se obezbedi zaštita zaposlenih, radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i članova njihovih porodica, što je predviđeno Konvencijom međunarodne organizacije rada broj 131 o utvrđivanju minimalnih nadnica i preporukom broj 136 o utvrđivanju minimalnih nadnica, tako da zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme odnosno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom, koje pravo tužiocu u ovom slučaju nije povređeno, s obzirom da mu je zarada u spornom periodu isplaćivana u većem iznosu.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. ZPP odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, jer to nisu nužni troškovi potrebni radi vođenja ove parnice, sa kojih razloga je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić