Pravo policijskih službenika na uvećanje plate za neredovnost u radu

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Zgerđa, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, Policijska uprava Pančevo, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Zrenjaninu, radi isplate razlike plate za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 614/24 od 21.03.2024. godine, u sednici održanoj 31.10.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 614/24 od 21.03.2024. godine, tako što se ODBIJA žalba tužene, kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 8/18 od 15.12.2023. godine i ODBIJA zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji na ime troškova revizijskog postupka isplati 41.900,00 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 8/18 od 15.12.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor mesne nenadležnosti suda. Stavom drugim izreke, usvojen je u celosti precizirani tužbeni zahtev tužilje i obavezana je tužena da tužilji na ime razlike zarade po osnovu rada noću isplati iznos od 73.258,63 dinara, na ime razlike zarade po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika iznos od 14.465,77 dinara, na ime razlike zarade po osnovu prekovremenog rada iznos od 42.565,22 dinara, sve u iznosima pojedinačno opredeljenim ovim stavom izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da za tužilju na navedene mesečne iznose kao osnovicu obračuna i uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 426.935,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, a odbijena je tužilja sa zahtevom da se kamata na troškove postupka dosudi u periodu od presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 614/24 od 21.03.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda prvostepenog suda u stavu drugom i trećem izreke, pa je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilji za 2007, 2008, 2009. i 2010. godinu isplati na ime razlike plate po osnovu uvećanja zarade za rad noću iznos od 73.258,63 dinara, za rad u dane državnih i verskih praznika iznos od 14.465,77 dinara i za prekovremeni rad iznos od 42.565,22 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od prvog u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate, kao i da na napred navedene iznose uplati razliku doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za PIO. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova postupka koje je imala pred prvostepenim sudom u iznosu od 426.935,79 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o praničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), pa je našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je zaposlena u Ministarstvu unutrašnjih poslova na radnom mestu policajac SGP ..., PU ..., utvrđeno rešenjem o raspoređivanju i utvrđivanju koeficijenta broj ...-.../... od 01.07.2006. godine i shodno Pravilniku o platama zaposlenih u MUP-u br.4908/06-4 od 26.06.2006. godine, dodeljen joj je ukupan koeficijent za obračun plate 17,54, s tim što je shodno članu 3. pomenutog Pravilnika dodeljen koeficijent 9,96, shodno članu 4. koeficijent 6,52 i shodno članu 7. koeficijent 1,06. Postojanje dodatnog koeficijenta kojim se vrednuju posebni uslovi rada, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstva, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu određeno je odredbama člana 4. Pravilnika o platama zaposlenih u MUP i prema ovom članu tužilji je određen dodatni koeficijent 6,52. Poređenjem koeficijenta radnika upoređivača BB zaposlenog na radnom mestu ... PI „...“ sa istim stepenom stručne spreme kao i tužilja (IV stepen) koji radi u redovno radno vreme i nema neredovnosti u radu i tužilje shodno prethodno navedenom Pravilniku o platama zaposlenih u MUP-u od 26.06.2006. godine u smislu čl.2. i 3. Pravilnika o uporednom radniku BB dodeljen koeficijent od 9,96, a tužilji 9,96, da je shodno članu 4. Pravilnika o uporednom radniku BB dodeljen koeficijent 6,52 a tužilji takođe 6,52, da je shodno članu 5. odnosno 7. Pravilnika, radniku upoređivaču BB dodeljen koeficijent 2,28 a tužilji 1,06 čime je uporednom radniku koeficijent veći za 115% u odnosu na koeficijent tužilje, da je uporednom radniku BB dodeljen ukupan koeficijent od 18,76 a tužilji od 17,54 što ukazuje da koeficijent tužilje nije veći za 30-50% od koeficijenta uporednog radnika već upravo suprotno da je manji. Tužilja u spornom periodu obavljajući rad za tuženu na svom radnom mestu rad obavila u dane državnih i verskih praznika, noću, a takođe imala je i prekovremeni rad, što je sve konkretno detaljno jasno utvrđeno u činjeničnom stanju prvostepene presude kao i koliko iznosi novčana vrednost na ime ostvarenih sati rada po predmetnim osnovama a što je sve utvrđeno na osnovu ekonomsko-finansijskog veštačenja izvršenog od strane veštaka Siđak Suzane dipl. ekonomiste iz ... . Tokom dokaznog postupka utvrđeno je da je tužilja podnela zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika za utuženi period, ali da o zahtevima nije odlučeno već je tužilji upućen dopis MUP-a RS, Sektor za ljudske resurse, Grupa za ljudske resurse za PU ... od 14.12.2017. godine u kome je navedeno da je zahtev tužilje zaprimljen dana 11.08.2010. godine u Odeljenju za logistiku MUP- a RS, te je ista obaveštena da je dopis prosleđen Vojvođanskom policijskom sindikatu.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da tužilja osnovano potražuju utuženi iznos, koji joj pripada na osnovu člana 147. Zakona o policiji, na ime uvećanja po osnovu prekovremenog rada, rada noću i u dane državnih i vreskih praznika, jer dodatni koeficijent koji tužilja ima u odnosu na uporedne radnike koji nemaju status ovlašćenog službenog lica nije određen po osnovu neredovnosti, već različitog statusa, zbog čega je taj sud i usvojio tužbeni zahtev.

Pobijanom pravnosnažnom odlukom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev tužilje odbijen, uz zaključak drugostepenog suda da se tužilja obratila poslodavcu zahtevom za donošenje rešenja o pravu na dodatak i visinu dodatka na osnovnu platu za neredovnosti u radu za utuženi period, da tužena rešenje nije donela a tužilja zbog „ćutanja administracije“ nije pokrenula upravni spor pa u toj situaciji, kada upravni postupak po zahtevu tužilje nije okončan niti pokrenut upravni spor i obraćanje tužilje poslodavcu radi donošenja naznačenog rešenja nije delotvorna radnja koja može dovesti do prekida zastarelosti s pozivom na odredbu člana 388. što pogrešno zaključuje prvostepeni sud. Prema pravilima iz člana 360. stav 1. i 2. ZOO, zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveza, da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Iz sadržine normi proizlazi da je zastarelost utuženih mesečnih potraživanja plate počelo teći od dospelosti 25. u mesecu za prethodni mesec, i to za jul 2010. godine, dana 25.08.2010. godine, a da je zastarelost naznačenog potraživanja nastupila protekom roka od tri godine dana 25.08.2013. godine, pre podnošenja tužbe u ovoj parnici dana 10.01.2018. godine, pa je drugostepeni sud odlučujući o prigovoru zastarelosti potraživanja istaknutog od strane tužene preinačio prvostepenu presudu i odbio postavljene tužbene zahteve tužilje za period od maja 2007. godine do jula 2010. godine, zbog nastupanja zastarelosti utuženog potraživanja.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu od strane drugostepenog suda pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Neprihvatljiv je zaključak drugostepenog suda kada je odlučivao o prigovoru zastarelosti potraživanja nalazeći da je isti osnovan. Pravilno je zaključio prvostepeni sud da je prigovor tužene zastarelosti potraživanja neosnovan, imajući u vidu odredbu čl 388. Zakona o obligacionim odnosima kojom je predviđeno da se zasterevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Naime, kako se u konkretnom slučaju, tužilja obratila tuženoj sa zahtevom za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih i verskih praznika za period počev od 01.08.2007. godine do 01.08.2010. godine u skladu sa odredbom člana 140. Zakona o državnim službenicima, a imajući u vidu da su navedeni zahtevi podneti u roku od tri godine od dospelosti najstarijeg potraživanja shodno članu 196 Zakona o radu, time je tužilja prekinula tok zastarelosti, pa je pravilno prvostepeni sud prigovor zastarelosti potraživanja odbio, kao neosnovan.

Zakonom o policiji („Sl.glasnik RS“ br.101/05 i 63/09, koji je bio na snazi u spornom, utuženom periodu), određeno je da se osnovna plata zaposlenih kod tužene sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, radna mesta, odnosno poslove na kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 2. Zakona). Dodatni koeficijent utvrđen u skladu sa članom 146. stav 2. ovog Zakona, primenom na osnovicu, uvećava platu za 30 do 50% u odnosu na plate drugih državnih službenika (član 147. stav 1.), a uz saglasnost Vlade, za pojedine kategorije zaposlenih mogu se utvrditi dodatni koeficijenti koji omogućavaju uvećanje i za više od 50% u odnosu na plate drugih državnih službenika (član 147. stav 2. istog Zakona). Pravilnikom o platama zaposlenih u MUP-u, od 26.06.2006. godine, određeni su dodatni koeficijenti zaposlenih.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da policajci i ovlašćena službena lica zaposlena kod tužene, počev od stupanja na snagu Pravilnika o platama od 26.06.2006. godine do 08.12.2011. godine, kada su stupile na snagu izmene Zakona o policiji (“Sl.glasnik RS” 92/11), nemaju pravo na uvećanje plate po osnovu neredovnosti u slučaju da je njihova plata već uvećana 30 do 50% u odnosu na plate drugih državnih službenika. Međutim, da li je plata policajca koji ima status ovlašćenog službenog lica uvećana za navedeni procenat, predstavlja faktičko pitanje, koje je potrebno utvrditi u svakom konkretnom slučaju i to poređenjem sa platom policijskog službenika istog stepena školske spreme koji takođe ima status ovlašćenog službenog lica, ali koji nema neredovnost u radu.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da je prvostepenom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev, nakon što je utvrđeno da tužilji, prilikom određivanja dodatnog koeficijenta, nije priznato pravo na uvećanu zaradu po osnovu neredovnosti u radu (prekovremenog i noćnog rada, kao i za rad u dane državnih i verskih praznika).

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u revizijskom postupku, pa joj na osnovu članova 153, 154. i 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, u ukupnom iznosu od 41.900,00 dinara, koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja parničnih radnji, kao i na ime sudskih taksi na reviziju 9.560,00 dinara i na odluku o reviziji 14.340,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković