Nedozvoljenost revizije u sporu za dodelu stana zbog vrednosti spora
Kratak pregled
Vrhovni sud ne dozvoljava odlučivanje o posebnoj reviziji i odbacuje reviziju tužilje u radnom sporu za dodelu stana. Odluka je zasnovana na činjenici da ne postoje uslovi za posebnu reviziju i da vrednost predmeta spora ne prelazi cenzus za dozvoljenost revizije.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2004/2022
24.04.2025. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević, Jasmine Simović, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., koju zastupa Zoran Jevrić, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“, iz Beograda, radi donošenja odluke o dodeli stana, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2740/19 od 29.09.2021. godine, na sednici održanoj 24.04.2025. godine, doneo je
R E Š E Nj E
NE DOZVOLjAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2740/19 od 29.09.2021. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2740/19 od 29.09.2021. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2746/18 od 16.05.2019. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da, po oglasu broj .. od 09.09.1996. godine, objavljenom na osnovu odluke Komisije tuženog opšte nadležnosti od 06.09.1996. godine i po konačnoj rang listi Komisije za žalbe tuženog od 12.02.1998. godine, završi raspodelu stana broj .., u ulici ... broj .. u Beogradu, tako što će u skladu sa redosledom utvrđenim navedenom konačnom rang listom doneti odluku i rešenje o davanju navedenog stana u zakup na određeno vreme od pet godina licu koji je po redosledu za dodelu stana, s tim što se zakup može obnavljati sa istim rokom i pod istim uslovima, a ako to tuženi ne uradi u roku od 30 dana od dana prijema prvostepene presude, presuda će zameniti odluku i rešenje tuženog o dodeli opisanog stana tužilji, koja će ga koristiti sa članovima porodičnog domaćinstva AA, suprugom BB, ćerkom VV i sinom GG, u svojstvu zakupca stana na određeno vreme od pet godina, s tim što se zakup može obnavljati sa istim rokom i pod istim uslovima. Stavom drugim izreke odbijen je predlog tužilje za određivanje privremene mere kojom bi se tuženom zabranilo da raspolaže opisanim stanom do pravnosnažnog okončanja postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužilji troškove postupka od 150.725,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2740/15 od 29.09.2021. godine, preinačena je, stavom prvim izreke, označena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev, a stavom drugim i rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju pozivajući se na odredbe člana 404. (posebna revizija) i 403. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.
Posebna revizija je, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebe odlučivanja o tom pravnom sredstvu, zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavnja sudske prakse ili novog tumačenja prava.
Ispitujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva.
U konkretnom sporu, drugostepeni sud je tužiljin zahtev odbio smatrajući da je o njemu odlučeno još presudom P1 591/01 od 29.10.2002. godine, da je raspodela stanova po oglasu od 09.09.1996. godine i po konačnoj rang listi od 12.02.1998. godine okončana, da predmetni stan nije bio predmet raspodele jer je nabavljen nakon formiranja konačne rang liste, i da tužilja nije izjavljivala prigovor niti iskoristila mogućnost sudske zaštite.
Osporena odluka počiva na činjenicama da je tuženi, na osnovu Pravilnika o rešavanju stambenih potreba od 10.01.1990. godine i Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/91), 09.09.1996. godine raspisao oglas broj 2486 o davanju svojim radnicima na korišćenje po osnovu zakupa na neodređeno vreme šest konkretno opisanih stanova, kao i drugih stanova koji se naknadno pribave, stanova iz kojih se iseljavaju radnici koji su dobili nove stanove po ovom oglasu, i stanova koji budu slobodni za raspodelu do pravnosnažnosti odluke o dodeli ovih stanova; da je na konačnoj rang listi tuženog broj 365/2 od 12.02.1998. godine tužilja zauzela osmo mesto; da je tuženi 21.12.1998. godine kupio dva stana u ... i to: broj .. (predmetni) i broj ..; da je stan broj .. dodelio DD, petom sa rang liste od 12.02.1998. godine (odlukom broj 2976/2 od 18.02.1999. godine o izmeni odluke o dodeli stana u zakup na neodređeno vreme), dok je stan ranije njemu dodeljen dodelio sedmom sa rang liste; da je predmetni stan, kao kadrovski, dao trećem licu (ĐĐ) rešenjem od 12.10.2001. godine; da je to rešenje tuženog poništeno po tužiljinoj tužbi presudom P1 591/01 od 29.10.2002. godine (nakon čega predmetni stan više nikada nije bio raspodeljivan); da je istom presudom i odbijen zahtev tužilje da tuženi njoj dodeli predmetni stan u zakup na neodređeno vreme, a ukoliko on to ne učini, da će joj presuda služiti kao pravni osnov za zaključenje ugovora; da je presuda od 29.10.2002. godine pravnosnažna, i to u delu o poništaju rešenja tuženog – tako što ju je potvrdio Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž1 2153/10 od 21.03.2010. godine, a u delu kojim je odbijen zahtev tužilje da joj tuženi dodeli predmetni stan - tako što protiv tog dela nije bila izjavljena žalba; kao i da je odbijajuća odluka obrazložena nedovoljnošću dokaza za zaključak da je tužilji trebalo dodeliti predmetni stan, uz konstataciju da to ne znači da joj predmetni stan pod određenim uslovima, nije mogao biti dodeljen, čak i po rang listi iz 1998. godine na kojoj je zauzela osmo mesto, posebno imajući u vidu rečenicu u oglasu da se predmet raspodele i drugi stanovi koji se naknadno pribave.
Nakon donošenja presude apelacionog suda od 31.03.2010. godine, tužilja se 13.09.2010. godine obratila tuženom da izvrši preostalu raspodelu stanova po rang listi od 12.02.1998. godine i dodeli joj predmetni stan, s obzirom da su svim pre nje rangiranim učesnicima stanovi već dodeljeni i da je ona prva po redosledu na rang listi od 12.02.1998. godine, ali je 04.11.2010. godine dobila negativan odgovor, nakon čega je tužilja 29.11.2010. godine podnela tužbu u ovom postupku.
Obrazloženje pobijane presude za odluku o odbijanju tužbenog zahteva ne odstupa od odluka nižestepenih sudova i revizijskog suda u tumačenju i primeni materijalnog prava, a revident ne ukazuje na kakvu drugu odluku kojom je u istovrsnoj činjeničnopravnoj situaciji sličnoj onoj kakva je u konkretnom slučaju materijalno pravo drugačije tumačeno i primenjeno, tako da ne postoji potreba za ujednačavanjem tumačenja i primene prava. Posebnom revizijom tužilja ne ukazuje ni na kakvo sporno pravno pitanje koje bi bilo od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti ukazuje na potrebu novog tumačenja prava, što bi predstavljalo razloge koji bi izjavljenu posebnu reviziju činili dozvoljenom, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije i u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i ocenio da revizija nije dozvoljena ni u smislu te zakonske odredbe.
Naime, u konkretnom slučaju odlučeno je o tužbenom zahtevu zaposlene kod tuženog za donošenje odluke o dodeli stana po tužbi od 29.11.2010. godine, u kojoj je vrednost predmeta spora označena iznosom od 5.000,00 dinara i tokom postupka nije menjana, niti je tokom sprovedenog postupka naloženo plaćanje takse za tužbu ili sudsku odluku, na osnovu koga bi se mogao izvesti posredan zaključak o drugačijoj (višoj) vrednosti predmeta spora.
U parnicama iz radnih odnosa, prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se u takvim parnicama tužbeni zahtev odnosi na kakvo imovinsko pravo, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, kojim je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Na dan podnošenja tužbe u ovoj parnici iz radnog odnosa - 29.11.2010. godine, protivvrednost evra iznosila je 107,0812 dinara, pa je označena vrednost predmeta spora od 5.000,00 dinara očigledno niža od revizijskog cenzusa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega ju je odbacio drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.
Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP, s obzirom da tužilja u tom postupku nije uspela.
Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković