Primena Zakona o budžetskom sistemu kao lex specialis u radnim sporovima

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2063/19 od 28.08.2019. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 248.625,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.03.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova povodom tog odgovora.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kod tuženog u periodu od 15.12.2014. do 25.04.2017. godine obavljao rad na osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova (bliže označenih u izreci) radeći kontinuirano na istovrsnim poslovima iako je tuženi u navedenim ugovorima menjao nazive poslova. U pogonu u kome je tužilac radio (filteri „... ...“, „... ...“ i filtersko postrojenje „...“) radili su ... sa trećim, četvrtim i petim stepenom stručne spreme potpuno iste poslove u smenama po 12 sati, pri čemu se radi o poslovima sistematizovanim kod tuženog a čiji se opis nalazi u Opisu poslova po katalogu poslova tuženog iz novembra 2016. godine. Tužilac je na taj način neprekidno radio na istovrsnim poslovima duže od 24 meseca, pa je tužbom koja je podneta 20.06.2017. godine traženo da se utvrdi da su predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi i da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da su predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi s obzirom da su zaključeni protivno imperativnoj odredbi člana 197. Zakona o radu, kako bi se izbeglo zasnivanje radnog odnosa. Radni angažman tužioca imao je karakter radnog odnosa, pa je tužilac ostvario 24 meseca i 10 radnih dana na istovrsnim poslovima u kontinuitetu dana 25.04.2017. godine i po sili zakona zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 26.04.2017. godine u smislu pravila iz člana 37. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Po članu 197. Zakona o radu, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije (stav 1.). Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku.

Noveliranom odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14 od 21.07.2014. godine), pored ostalog je propisano da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.), odnosno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.), da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom iz stava 2. (stav 3.) i da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Tuženi je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", broj 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13 - ispravka), spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. decembra 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine i 99/2016 od 12.12.2016. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2016. godine, odnosno do 31. decembra 2017. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi su odlučujući o zahtevu tužioca primenili odredbe Zakona o radu, propuštajući da primene odredbe Zakona o budžetskom sistemu s obzirom da je tuženi korisnik javnih sredstava. Kod utvrđenog da je tužilac na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova obavljao istovrsne poslove u periodu od 15.12.2014. do 25.04.2017. godine, da zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, to suprotno zaključku nižestepnih sudova, nije bilo uslova da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i da su predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi jer su zaključeni da bi se izbeglo zasnivanje radnog odnosa. Po članu 105. Zakona o budžetskom sistemu, odredbe tog Zakona kojima je korisnicima javnih sredstava propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta (osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog tela Vlade) su lex specialis u odnosu na navedene odredbe Zakona o radu, pa je iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud preinačio nižestepene odluke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka u ukupnom iznosu od 146.250,00 dinara i to za sastav odgovora na tužbu od strane advokata u iznosu od 16.500,00 dinara, zastupanja na tri održana ročišta po 18.000,00 dinara i jednom odloženom 9.750,00 dinara, za sastav žalbe na prvostepenu presudu 33.000,00 dinara, kao i za sastav revizije 33.000,00 dinara, sve prema važećoj AT.

Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen primenom člana 154. stav 2. ZPP, jer ovi troškovi nisu bili potrebni radi vođenja parnice.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić