Nedozvoljenost posebne revizije u sporu za razliku zarade

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1584/24 od 13.02.2025. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 249/23 od 05.07.2024. godine.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog zahtevajući naknadu troškova revizijskog postupka.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US , 55/14, 87/18, 18/20, 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu koju mu je tuženi pričinio neopravdanim pravljenjem razlike u zaradi isplaćivanoj tužiocu u odnosu na zaradu koja se isplaćuje uporednim radnicima, licima koja su, prema sistematizaciji, zaposlena na istim radnim mestima kao i tužilac, ali koji svoj rad ostvaruju u drugom šumskom gazdinstvu (ŠG Sremska Mitrovica) u utuženom periodu. Pobijana presuda kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen doneta je primenom odredbi članova 104. i 105. Zakona o radu i ne odstupa od sudske prakse u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu. Odluke koje je tuženi uz reviziju priložio ne ukazuju na postojanje različite sudske prakse jer se ne zasnivaju na istom činjeničnom stanju kao u ovom predmetu.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 27.03.2023. godine, a vrednost potraživanja tužioca je 169.216,67 dinara.

Odredbom člana 441. Zakona parničnom postupku, propisano je da je u parnicma iz radnih sporova revizija uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, revizija nije dozvoljena, osim kada se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, što je ovde slučaj. Tada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela u smislu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku. Tom odredbom zakona propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da ovo nije parnica u radnom sporu koja za predmet ima zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, kod kojih je revizija uvek dozvoljena, a da je pobijana vrednost predmeta spora ispod 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse tužiocu nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković