Presuda Vrhovnog kasacionog suda o prekluzivnom roku za utvrđenje radnog odnosa

Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1 1591/18 dana 29.01.2020. godine kojom je u prvom stavu izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Obrenovcu P1 15/17 od 07.12.2017. godine u prvom, drugom, trećem i u delu četvrtog stava izreke kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka u iznosu od 366.050,00 dinara, u drugom stavu izreke preinačio je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u četvrtom stavu izreke prvostepene presude u delu kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati, i odbio je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka, u trećem stavu izreke.

Protiv navedene drugostepene pravnosnažne presude je tuženi izjavio blagovremenu reviziju kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešene primene materijalnog prava. Tuženi se u reviziji poziva i na razloge za posebnu reviziju, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revident predlaže da revizijski sud usvoji reviziju i preinači presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1591/18 ili da istu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Međutim, razlozi revizije tiču se utvrđenja da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog. U preostalom delu revident ne ističe razloge zbog kojih pobija pravnosnažnu drugostepenu odluku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 .... 18/2020, u daljem tekstu ZPP) i našao da je revizija tuženog osnovana. Na takav način odlučeno je po reviziji tužioca u granicama revizijskih razloga i u granicama u kojima revident pobija drugostepenu presudu, koje se svode na odluku kojom je drugostepeni sud odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Obrenovcu P1 15/17 od 07.12.2017. godine u prvom stavu izreke. U tom delu je revizija dozvoljena po odredbi člana 441. ZPP, te revizijski sud nije razmatrao navode revizije koji se tiču dozvoljenosti revizije po odredbi člana 404. ZPP.

Pobijana presuda doneta je bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenom u postupku pred drugostepenim sudom kako to navodi revident, ali je u pobijanom delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu za utvrđenje da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, kao zaposleni kod tuženog kao poslodavca dana 27.07.2010. godine, na određenim poslovima, što bi tuženi bio dužan priznati i trpeti da se tužilac na osnovu presude prijavi kao radnik tuženog kod nadležnog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na kome su zasnovane prvostepena i drugostepena presuda, tužilac je po osnovu usmenog ugovora o radu stupio na rad kod tuženog 27.07.2010. godine, po sporazumu da će tužilac obavljati poslove ... za zaradu od 42.000,00 dinara sa punim radnim vremenom, kog dana je tužilac i stupio na rad kod tuženog. Dana 13.10.2010. godine je tužilac pretrpeo povredu na radu u obavljanju svojih redovnih poslova, kojom prilikom je zadobio tešku telesnu povredu – prelom leve potkolenice, zbog čega je trpeo fizičke bolove, strah i duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, u intenzitetu, obimu i trajanju kako je to bliže utvrđeno. Tužilac od dana povređivanja do marta 2011. godine nije radio zbog nastale povrede, a tuženi mu nije isplatio pripadajuću zaradu, niti naknadu zarade.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja su nižestepeni sudovi zaključili da je osnovan tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac počev od 27.07.2010. godine u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, od 27.07.2010. godine do dana povređivanja 13.10.2010. godine i obavezali su tuženog da tužiocu isplati pripadajuću zaradu i naknade zarade za period od oktobra 2010. do marta 2011. godine, prema ugovorenom iznosu zarade sa punim radnim vremenom. Nižestepeni sudovi su zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva za utvrđenje da je tužilac kao zaposleni kod tuženog kao poslodavca zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 27.07.2010. godine zasnovali na odredbi člana 32. Zakona o radu, kojim je propisano da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku, a ako poslodavac i zaposleni ne zaključi ugovor o radu na navedeni način, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Međutim, polazeći od odredbe člana 194. stav 1. ZPP, da tužilac može u tužbi da traži da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, kao opšte odredbe o mogućnosti podnošenja tužbe sa utvrđujućim tužbenim zahtevom, pogrešno su zaključili da je bez značaja okolnost da je tužilac tužbu sa tim tužbenim zahtevom podneo po proteku roka iz odredbe člana 195. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09) koja je bila na snazi 13.10.2010. godine. Tom odredbom je propisano da, kada je zaposleni saznao za povredu prava, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, a rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Nižestepeni sudovi bez osnova u odredbama Zakona o radu, a i u procesnim odredbama iz Zakona o parničnom postupku na koje se pozivaju, nalaze da tužba za utvrđenje da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog kao zaposleni kod poslodavca nije vezana za rok. Naprotiv, prema konkretnim okolnostima, tužilac je za povredu prava na zasnivanje radnog odnosa u skladu sa zakonom saznao 27.07.2010. godine, kada je stupio na rad uz izostanak pismenog ugovora o radu, a svakako 13.10.2010. godine kada je njegov faktički rad kod tuženog prestao kao posledica povređivanja na radu i od kada mu tuženi nije isplaćivao zaradu i naknadu zarade kao zaposlenom, te od tada, 13.10.2010. godine kao dana konačnog saznanja za povredu prava u vezi sa radom tužilac je morao da pokrene spor za utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 27.07.2010. godine, u propisanom roku od 90 dana, koji rok je protekao pre podnošenje tužbe. Prema tome, nije osnovan tužbeni zahtev da sud po tužbi podnetoj po proteku zakonom utvrđenog roka, utvrdi da je tužilac u svojstvu zaposlenog kod tuženog kao poslodavca zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 27.07.2010. godine i posledično da je tuženi dužan to trpeti, kao i da se tužilac sa takvim svojstvom prijavi kod nadležnog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer je tužilac izgubio pravo za takvu sudsku zaštitu.

Sa tih razloga je revizija usvojena, drugostepena presuda u navedenom pobijanom delu preinačena tako što je preinačena i prvostepena presuda u prvom stavu izreke, i odbijen je tužbeni zahtev za navedeno utvrđenje radno-pravnog statusa tužioca kod tuženog, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Preinačenje drugostepene presude u navedenom pobijanom delu nije bilo od značaja za odluku o troškovima postupka u smislu odredaba člana 165. stav 4. ZPP, s obzirom na uspeh stranaka u sporu u odnosu na ukupan predmet spora.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić