Presuda Vrhovnog kasacionog suda o nezakonitom otkazu ugovora o radu u zdravstvu

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... i 18/20, u daljem tekstu ZPP) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničom stanju na osnovu kog je doneta pobijana presuda, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, po osnovu Ugovora o radu broj ...-... od 21.10.2012. godine i pratećih aneksa, na radnom mestu ... u službi ... tuženog. Postupajući po obavezi propisanoj Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/15 i 85/15), Upravni odbor tuženog je 29.01.2016. godine doneo Pravilnik o proceduri za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika, kojim su utvrđeni osnovni i dopunski kriterijumi za utvrđivanje viška. Osnovni kriterijum je dužina staža osiguranja, s tim da se različito boduju godine staža kod tuženog i godine staža kod drugog poslodavca. U slučaju da dva ili više zaposlenih imaju isti broj bodova po osnovnom kriterijumu, primenjuju se dopunski kriterijumi – primanja po članu domaćinstva, broj dece mlađe od 26 godina starosti prema kojima zaposleni ima obavezu izdržavanja, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, a utvrđen je i način rangiranja u slučaju da zaposleni imaju isti broj bodova i po osnovom i po dopunskim kriterijumima. Na osnovu Odluke Vlade Republike Srbije kojom je broj zaposlenih tuženog ograničen na 1.344, tuženi je 28.03.2016. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, na koje Ministarstvo zdravlja dalo saglasnost 18.05.2016. godine. Sutradan je tuženi doneo odluku o sprovođenju ankete među zaposlenima, radi sporazumnog prestanka radnog odnosa. Tuženi i reprezentativni sindikati njegovih zaposlenih su 02.06.2016. godine zaključili sporazum kojim su utvrdili kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Nakon toga, tuženi je 06.06.2016. godine doneo predlog Programa na koji su pozitivno mišljenje dali sindikati filijala NSZ, te je 27.06.2016. godine usvojen Program rešavanja viška zaposlenih nemedicinskih radnika. Svi ovi akti sadrže kriterijume utvrđene Pravilnikom od 29.01.2016. godine. Primenom osnovnog kriterijuma tužilja je ostvarila 6 bodova. Na osnovu toga je tuženi 07.07.2016. godine doneo rešenje kojim je tužilji otkazao ugovor o radu zaključno sa 26.07.2016. godine, zato što je usled nove organizacije rada smanjen broj izvršilaca na poslovima na kojima je tužilja radila sa 17 na 8 izvršilaca. Tužilji je isplaćena otpremnina, 26.08.2016. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja su nižestepeni sudovi zaključili da je osporeno rešenje nezakonito, te su isto poništili i obavezali tuženog da tužilju vrati na rad. Navedeno uz obrazloženje da je tuženi morao primeniti kriterijume Ministarstva, tj. reprezentativnih sindikata, koji imaju obavezujući karakter, a ne kriterijume koje je odredio sam tuženi, na način kako je utvrđeno Pravilnikom o proceduri za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika od 29.01.2016. godine. Prema utvrđenju prvostepenog suda, odredbom člana 5. Kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika u zdravstvu, propisanih i donetih od strane reprezentativnog sindikata u oblasti zdravstva Republike Srbije određen je redosled za bodovanje: a) primanja po članu domaćinstva, b) dužina efektivnog radnog staža, v) zdravstveno stanje zaposlenog i članova uže porodice, g) broj dece do 26 godina starosti za koje zaposleni ima obavezu izdržavanja i d) po osnovu uslova rada. Do ovakvog zaključka nižestepeni sudovi došli su ocenom uputstva – instrukcije Ministarstva zdravlja broj 112-01-11/2016-02 od 06.01.2016. godine i dopisa istog Ministarstva broj 112-01-1404/2017-2 od 03.01.2018. godine, za koje nalaze da je njima naloženo svim zdravstvenim centrima u Srbiji da su u obavezi da primenjuju kriterijume koje je doneo reprezentativni sindikat zdravstva predviđene u članu 5. i da se ovi kriterijumi ne mogu menjati u pogledu bodovanja, kao i u pogledu određivanja osnovnih i dopunskih kriterijuma. Posebno, drugostepeni sud zaključuje da tuženi nije pružio dokaze da je izložio konkurenciji sve nemedicinske zaposlene, odnosno sve zaposlene sa istom ili stručnom spremom odgovarajućoj tužiljinoj, već samo operatere atomatske obrade podataka čime ju je stavio u neravnopravni položaj, jer nije utvrdio da li van poslova tog radnog mesta postoje poslovi koje bi tužilja mogla da obavlja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja tužilje na rad.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog rešenja, u članu 179. stav 5. predviđeno je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanje određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Za zakonitu primenu otkaznog razloga iz navedene odredbe, u situaciji kada se na određenom radnom mestu smanjuje broj izvršilaca, neophodno je prilikom utvrđivanja ko će od zaposlenih biti proglašen tehnološkim viškom primeniti kriterijume na osnovu kojih će se bodovati i rangirati zaposleni. Prema odredbi Zakona o radu iz člana 153., poslodavac je dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, a prema odredbi člana 154. dužan je da pre donošenja programa u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i Republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih. Između ostalog program sadrži i kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih (član 155.), program je poslodavac dužan da dostavi sindikatu iz člana 154. Zakona o radu, dakle reprezentativnom sindikatu kod poslodavca i republičkoj organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja. U konkretnom slučaju, kod tuženog je došlo do sprovođenja postupka racionalizacije propisanog Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/15 i 85/15). Tim zakonom utvrđena je racionalizacija odnosno način određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kao i obim i rokovi smanjenja broja zaposlenih do dostizanja utvrđenog maksimalnog broja, dok je instrukcijama datim od strane Ministarstva zdravlja, radi postupanja po navedenom zakonu, naloženo svim zdravstvenim centrima u Srbiji da primenjuju kriterijume koje je doneo reprezentativni sindikat zdravstva predviđene u članu 5. i da se ovi kriterijumi ne mogu menjati u pogledu bodovanja, kao i u pogledu određivanja osnovnih i dopunskih kriterijuma. Međutim, tuženi je prilikom bodovanja tužilje, odstupio od kriterijuma koji su utvrđeni od strane reprezentativnih sindikata u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije, koji su dostavljeni svim zdravstvenim ustanovama i koji su bili obavezujući i u pogledu bodovanja, i u pogledu utvrđivanja osnovnih i dopunskih kriterijuma. Tuženi je odstupio od navedenih kriterijuma time što je kao primarni kriterijum primenio dužinu efektivnog staža osiguranja, a takođe je promenio i način bodovanja, tako što je različito bodovao godine staža ostvarene kod tuženog i godine staža ostvarene kod drugog poslodavca. Stoga je nepravilno bodovao i rangira zaposlene, i tužilju, u postupku utvrđivanja viška zaposlenih i time nezakonito postupio prilikom otkazivanja ugovora o radu tužilji, pa je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom je usvojen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja tužilje na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Neosnovani su navodi revidenta da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo, te da instrukcije Ministarstva zdravlja nisu bile obavezujuće već su dostavljene kao predlog i da su se iste odnosile na zdravstvene centre koji nisu imali regulisane kriterijume u svojim aktima, odnosno nisu donele svoj akt. Kriterijumi za sprovođenje postupka utvrđivanja viška zaposlenih nemedicinskih radnika u zdravstvu, koje su utvrdili reprezentativni sindikati u ovoj oblasti na nivou Republike Srbije bili su obavezujući za sve zdravstvene ustanove, a ne samo za one koje nisu donele svoje opšte akte i u njima definisale kriterijume. Stoga je i tuženi bio dužan da takve kriterijume primeni odnosno da kriterijume definisane svojim aktom prema redosledu i značaju uskladi sa propisanim kriterijumima i načinom bodovanja utvrđenim od sindikata. Suprotnim postupanjem, tuženi je odstupio od navedenih kriterijuma, te je promenio način bodovanja, čime je zaposlene doveo u neravnopravan položaj u odnosu na zaposlene u ustanovama koje su primenjivale obavezujuće kriterijume, te time nezakonito sproveo postupak racionalizacije propisan Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.

Saglasno navedenom, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je u konkretnom slučaju tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, zbog čega je tuženi u obavezi da tužilju vrati na rad.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom procesnih ovlašćenja iz člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić