Odbijanje revizije poslodavca zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i obavljao poslove ..., na osnovu ugovora o radu od 01.12.2006. godine. Odlukama tuženog od 26.05.2009. godine razrešen je dužnosti ... i upućen na korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 27.05. do 24.06.2009. godine. Dana 09.07.2009. godine tuženi je doneo i rešenje kojim je tužilac udaljen sa rada, sa obrazloženjem da je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi dalji rad kod poslodavca, a istoga dana zaposlenima je upućeno uputstvo da mu se ne dozvoljava pristup u prostorije tuženog dok traje privremeno udaljenje sa rada. Međutim, 30.07.2009. godine tuženi je doneo pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu, primenom člana 179. tačka 3. Zakona o radu i člana 93 stav 2. 7. Pravilnika o radu, jer se nije izjasnio na ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu i zato što je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. U obrazloženju rešenja navodi se da je tuženi 25.06.2009. godine pokušao da tužiocu uruči ponudu sa aneksom ugovora o radu, ali da je tužilac odbio prijem istih, o čemu je sačinjena službena beleška, pa je dostava ponovo pokušana preporučenom pošiljkom 09.07.2009. godine, a istoga dana (09.07.2009. godine) su ovi akti istaknuti i na oglasnoj tabli kod tuženog. Ocenom izvedenih dokaza sudovi su utvrdili da tuženi 25.06.2009. godine nije pokušao tužiocu da uruči ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu i aneks ugovora o radu (jer su to akti od 09.07.2009. godine), a da je tuženi, preko pošte u Subotici, 09.07.2009. godine uputio određenu pošiljku tužiocu, koja je vraćena sa naznakom dostava pokušana 13.07.2009. godine, ali da se iz ove pošiljke ne može utvrditi sadržaj akata čija je dostava vršena. Utvrđeno je i da je tužilac rođen 1951. godine, da je kod tuženog radio dve godine i osam meseci, da nema izdržavanih članova porodice, da je nakon prestanka radnog odnosa kod tuženog zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca 01.08.2009. godine, a 04.02.2016. godine je ostvario pravo na starosnu penziju.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su usvojili tužbeni zahtev i poništli pobijano rešenje tuženog od 30.07.2009. godine, uz zaključak da tužiocu pre donošenja rešenja nije dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu i ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu, što u skladu sa odredbom člana 171, 172. i 180. u vezi člana 185. Zakona o radu, tako donetu odluku čini nezakonitom, pa je primenom člana 191. stav 4. istog Zakona, delimično usvojen i zahtev tužioca za naknadu štete umesto vraćanja na rad, tako što mu je dosuđeno 6 neto zarada koje bi ostvario kod tuženog da je radio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada, primenom člana 171. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/05, ... i 54/09, koji je u tom periodu bio na snazi), u slučajevima predviđenim tačkom 1. do 6. ovog stava, dok ga odredba člana 172. stav 1. Zakona, obavezuje da uz ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. Stavom 2. istog člana određeno je da je zaposleni dužan da se izjasni o ponudi za zaključenje aneksa ugovora u roku koji odredi poslodavac, a koji ne može biti kraći od 8 radnih dana, a prema stavu 3. ovog člana, smatra se da je zaposleni odbio ponudu aneksa ugovora ako ne potpiše aneks ugovora u roku iz stava 2. ovog člana.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da poslodavac može zaposlenom ponuditi izmenu ugovorenih uslova rada, kada za to postoje promenjene okolnosti u odnosu na momenat zaključenja ugovora o radu, koje opravdavaju izmenu tog ugovora. Dakle, ponuda za zaključenje aneksa ugovoru o radu se može dati zaposlenom – odnosno licu koje je kod poslodavca u radnom odnosu po već zaključenom ugovoru o radu i koji (i faktički) obavlja poslove radnog mesta na koje je raspoređen zaključenim ugovorom. Međutim, da bi nastupile pravne posledice u slučaju odbijanja zaposlenog da potpiše aneks ili u slučaju zakonske pretpostavke odbijanja (kada u ostavljenom roku ne potpiše aneks), neophodno je da tome prethodi uredna dostava ponude i aneksa ugovora o radu, na šta se, kako to pravilno nalaze i nižestepeni sudovi, shodno primenjuje odredba člana 185. Zakona o radu, upravo da bi zaposleni bio upoznat sa radnim mestom koje mu se nudi, ali i sa razlozima za ponudu, rokom u kome treba da se izjasni o ponudi i o pravnim posledicama u slučaju odbijanja ponude.

U konkretnom slučaju tuženi nije dokazao da je tužilac 25.06.2009. godine odbio prijem ponude i aneksa ugovora o radu (jer su ovi akti doneti tek 09.07.2009. godine), kao ni da je prijem odbio 09.07.2009. godine (o čemu nema dokaza u spisima, a tuženi to nije dokazao na drugi način), a iz pošiljke od istog datuma, koja je pokušana 13.07.2009. godine, ne može se utvrditi njena sadržina, iz čega proizilazi da dostava nije pokušana u smislu člana 185. stav 2. i 3. Zakona o radu. U takvoj situaciji nije bilo mesta ni primeni stava 4. istog člana, odnosno objavljivanje na oglasnoj tabli poslodavca, posebno imajući u vidu odluku tuženog od 09.07.2009. godine, kojim je tužilac udaljen sa rada, a zaposlenima dostavljeno uputstvo po kome se tužiocu zabranjuje pristup u prostorije tuženog, što znači da je tužilac na ovaj način apsolutno bio onemogućen da se sa sadržinom ovih akata upozna na ovaj način.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je u odsustvu uredne dostave ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu i aneksa, kao i upozorenja o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, povređen i postupak donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu po ovom osnovu, što tako doneto rešenje čini nezakonitim, pa je pravilno pobijanom odlukom kao takvo i poništeno.

Prilikom odlučivanja o osnovanosti ovog dela tužbenog zahteva, ovaj sud je imao u vidu i pravnosnažne presude na koje tuženi ukazuje revizijom, ali nalazi da su iste bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da je u tim predmetim izraženo pravno shvatanje o posledicama odbijanja prijema akata poslodavca, što nije slučaj i u ovoj pravnoj stvari, jer tuženi – na kome je teret dokazivanja ove činjenice, u konkretnom slučaju nije dokazao takvo postupanje tužioca.

Tužilac tužbom nije postavio zahtev za restituciju, već je tražio naknadu štete umesto vraćanja na rad, pa su mu sudovi, pravilno ceneći vreme koje je proveo na radu kod tuženog (dve godine i osam meseci), godine strosti tužioca (58 godina u momentu prestanka radnog odnosa), kao i činjenicu da nema izdržavanih članova porodice, pravilnom primenom člana 191. stav 4. Zakona o radu, na ime naknade štete po ovom osnovu, dosudili 6 zarada koje bi ostvario da je radio.

Ostalim navodima u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, zapravo se osporava utvrđeno čnjenično stanje, što primenom člana 407. stav 1. ZPP, u konkretnom slučaju - u postupku po reviziji nije dozvoljeno, jer pobijana odluka nije doneta u smislu člana 403. stav 2. ZPP, pa ih Vrhovni kasacioni sud nije posebno ni cenio.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić