Presuda Vrhovnog kasacionog suda o preobražaju radnog odnosa i rokovima

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. ovog člana na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, zbog povećanog obima posla kod tuženog, tužilja je 24.02.2014. godine sa tuženim zaključila prvi ugovor o radu na određeno vreme, u trajanju do 10 meseci, za obavljanje poslova ... . Nakon isteka ovog ugovora, tužilja je za obavljanje istih poslova, sa tuženim zaključila još dva ugovora o radu na određeno vreme i to 05.01.2015. godine za rad na vremenski period do 04.07.2015. godine, a 05.07.2015. za rad na vremenski period do 31.12.2015. godine. Međutim, u toku perioda rada po ovom ugovoru, parnične stranke su 15.12.2015. godine zaključile aneks ovog ugovora, zbog korišćenja prava na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, s obzirom da joj je rešenjem tuženog od 19.10.2015. godine korišćenje porodiljskog odsustva započelo 16.10.2015, nakon čega je nastavila odsustvo radi nege deteta zaključno sa 15.10.2016. godine. Po isteku ovog odsustva tužilja je, takođe zbog povećanog obima posla, 16.10.2016. godine sa tuženim zaključila novi ugovor o radu, radi obavljanja istih poslova i za rad na vremenski period do 31.12.2016. godine. Nakon isteka ovog ugovora, tuženi je rešenjem odobrio tužilji korićenje godišnjeg odmora u trajanju od 25 radnih dana, na kom je tužilja, zbog privremene sprečenosti za rad u periodu korišćenja godišnjeg odmora bila do 28.02.2017. godine, kada je tuženi doneo pobijano rešenje od 01.03.2017. godine, kojim je utvrđeno da joj prestaje radni odnos sa 03.03.2017. godine (uračunata su i 3 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora), zbog isteka roka na koji je ugovor zaključen. Tužilja je ovo rešenje primila 15.03.2017. godine, a tužbu sa zahtevom za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa podnela 22.03.2017. godine, a zahtev za utvrđenje da joj je radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno – podnela je 22.12.2017. godine.

Tužbu sa zahtevom za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, tužilja je podnela 22.03.2017. godine, s tim što je 22.12.2017. preinačila tužbu, tako što je pored postojećeg postavila i zahtev za utvrđenje da joj je radni odnos kod tuženog na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu odluku kojom je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 01.03.2017. godine. Iako drugostepeni sud nalazi da tužilja ne ispunjava uslove iz člana 37. Zakona o radu, jer se period od 16.10.2015. do 15.10.2016. godine, u kom je tužilja bila na porodiljskom odsustvu i odsustvu radi nege deteta, ne može računati u radni odnos, potvrdio je prvostepenu odluku i u delu kojim odbačena, kao neblagovremena, tužba sa zahtevom da se utvrdi da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, s obzirom da je tužilja ishodovala povoljniju odluku i da je meritorno odlučeno o ovom njenom zahtevu.

Suprotno pravnom shvatanju izraženom u pobijanoj drugostepenoj odluci, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužlja stekla uslov za preobražaj radnog odnosa na određeno u radni odnos na neodređeno vreme, ali da je tužbu sa ovim zahtevom podnela po proteku zakonom propisanih rokova, pa je tužba tužilje u ovom delu pravilno prvostepenom odlukom odbačena, kao neblagovremena.

Naime, odredbom člana 187. stav 1. i 2. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05, … i 13/17, koji je bio na snazi u spornom), propisano je da za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta poslodavac ne može zaposlenom da otkaže ugovor o radu (stav 1.), a da zaposlenom iz stava 1. ovog člana rok za koji je ugovorom zasnovao radni odnos na određeno vreme produžava se do isteka korišćenja prava na odsustvo (stav 2.). Dakle, navedena zakonska odredba jasno određuje da se i period u kom zaposlena koristi odsutvo iz stava 1. ovog člana, ulazi u radni odnos koji je zasnovala na određeno vreme, pa i u slučaju kada bi taj radni odnos po odredbama zaključenog ugovora istekao ranije nego što joj ističe pravo na odsustvo. To u konkretnom slučaju znači da je tužilja neprekidno bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 24.02.2014. do 03.03.2017. godine, što je period duži od 24 meseca, čime bi bio ispunjen uslov iz člana 37. stav 4. u vezi satav 1. Zakona o radu, za utvrđenje da je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, ali je tužbu sa ovim zahtevom podnela neblagovremeno, kako to osnovano zaključuje prvostepeni sud.

Naime, odredbom člana članom 195. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.), a rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. ovog člana).

Tužba za utvrđenje po pravilu ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter o roku za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa, propisanog članom 195. Zakona o radu, kao posebnog zakona, to se ovaj rok ima primeniti i kod tužbe za utvrđenje postojanja radnog odnosa, odnosno za utvrđenje da je zaposlenom radni odnos prerastao iz radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Dakle, rok za podnošenje tužbe je prekluzivan - materijalno- pravni, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe, a sud je dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

U konkretnom slučaju, tužilja je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu primila 15.03.2017. godine, a tužbu sa zahtevom za utvrđenje radnog odnosa kod tuženog na neodređeno vreme, podnela je 22.12.2017. godine, iz čega proizilazi da je tužba podneta po proteku prekluzivnog roka od 60 dana, propisanog članom 195. stav 2. Zakona o radu, od prijema rešenja, odnosno od saznanja za eventualnu povredu prava. Okolnost što je tužilja tužbu sa zahtevom za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu podnela 22.03.2017. godine, odnosno u zakonom propisanom roku, ne utiče na drugačiji način na ocenu blagovremenosti tužbe za utvrđenje, jer poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu na određeno vreme ne podrazumeva nužno i utvrđenje radnog odnosa na neodređeno vreme, već se takav zahtev mora podneti (u zakonskom roku) uz zahtev za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa, ukoliko zaposleni želi takvu pravnu posledicu.

Tužilja je, 16.10.2016. godine, zakučila sa tuženom, poslednji ugovor o radu na određeno vreme, i to za period od 16.10.2016. do 31.12.2016. godine, s tim što joj je rešenjem tuženog, ovaj radni odnos produžen radi korišćenja godišnjeg odmora, koji je tužilja koristila do 03.03.2017. godine (zbog privremene sprečenosti za rad – nastalog u periodu korišćenja godišnjeg odmora). Pobijanim rešenjem od 01.03.2017. godine konstatovano je da joj radni odnos prestaje sa 03.03.2017. godine, zbog isteka roka na koji je zaključen ugovor o radu, što predstavlja zakonski osnov za prestanak radnog odnosa, predviđen članom 175. tačka 1. Zakona o radu. Ovo rešenje ima deklerativan, a ne konstitutivan karakter, što znači da je tužilji radni odnos prestao po sili zakona, a na osnovu navedenog rešenja. Imajući u vidu da tužilja ne navodi druge razloge koji ukazuju na nezakonitost ove odluke tuženog, to je u ovom delu pravilno tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Navode u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se time zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP).

Na ovaj način, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić