Odbijanje revizije zbog propuštanja prekluzivnog roka za tužbu iz radnog odnosa

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijano rešenje na osnovu odredbe člana 408. u vezi sa članom 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

Pobijano rešenje doneto je bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilja bez osnova ističe da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka ukazivanjem na pogrešnu primenu odredbe člana 367 stav 3 ZPP koja se shodno primenjuje i u postupku po žalbi protiv rešenja prema odredbi člana 402. istog zakona, pošto je, prema stavu revidenta, o žalbi odlučivao stvarno nenadležan sud- viši sud, koji je rešenjem odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i rešenje o odbacivanju tužbe potvrdio, iako je prvostepeni sud odlučivao presudom a ne rešenjem. Međutim, u konkretnom slučaju ožalbena odluka bila je odluka prvostepenog suda o odbačaju tužbe u pogledu jednog od postavljenih zahteva, koja predstavlja rešenje sadržano u presudi kojom je meritorno odlučeno o drugim zahtevima tužilje saglasno odredbi člana 342. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a za odlučivanje o žalbi protiv rešenja stvarno je nadležan viši sud u drugom stepenu prema odredbi člana 25. stav 2. tačka 3. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23).

Takođe, revizijom se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja nije razlog za izjavljivanje revizije prema odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženim počev od 24.03.2011. godine zaključivala više ugovora na osnovu kojih je kao ... bila radno angažovana kod tuženog (ugovor od 24.03.2011, 30.09.2011, 19.12.2011, 27.12.2011, 19.01.2012, 24.02.2012, 20.06.2012, 08.09.2012. i 17.09.2012. godine). Ovi ugovori su ocenjeni kao simulovani ugovori u smislu odredbe člana 66. Zakona o obligacionim odnosima s obzirom da su prikrivali ugovore o radu kao disimulovane ugovore, jer je rad tužilje po zaključenim ugovorima imao karakteristike rada iz radnog odnosa, zbog čega je prvostepeni sud utvrdio njihovu ništavost saglasno odredbi člana 103. ZOO, a s obzirom da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi saglasno odredbi člana 110. istog zakona. Ovu parnicu tužilja je pokrenula podnošenjem tužbe 17.11.2022. godine, a pre pokretanja ovog postupka tužilja je vodila parnicu protiv tuženog kao poslodavca u kojoj je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Šapcu P1 181/21 od 27.04.2022. godine, utvrđeno da je bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 06.04.2014. godine zaključno sa 12.03.2021. godine, kao i da su ništavi ugovori o njenom radnom angažovanju zaključeni sa tuženim 09.06.2014, 30.01.2020. godine, kao i ugovor od 28.02.2020. godine. Istom presudom odbijen je njen zahtev da se utvrdi da je u radnom odnosu i nakon 12.03.2021. godine, te da se obaveže tuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme.

Kod činjenice da je tužilja faktički prestala sa radom kod tuženog 12.03. 2021. godine, nakon čega je već vodila radni spor protiv tuženog kao poslodavca, a koji je okončan pravnosnažnom presudom od 27.04.2022. godine, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužba u sporu za zaštitu prava iz radnog odnosa sa zahtevom da se utvrdi da je bila u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 16.03.2011. do 06.04.2014. godine, podneta po proteku prekluzivnog roka od 60 dana od dana saznanja za povredu, koje je imala najkasnije 12.03.2021. godine kada je prestala da radi kod tuženog, pa kako je ovu tužbu podnela dana 17.11.2022. godine, ista je neblagovremena u pogledu ovog zahteva zbog čega je tužilja izgubila pravo na sudsku zaštitu.

Revizijom se osporava navedeno stanovište drugostepenog suda, ukazivanjem da pravo na isticanje ništavosti nije ograničeno rokom iz člana 195. stav 2. Zakon o radu, s obzirom da se zasniva na odredbama članova 11. Zakona o radu i 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je tužba u pogledu zahteva za utvrđenje radnog odnosa u određenom periodu ocenjena kao neblagovremena. Po opštem pravilu, tužba za utvrđenje ne zastareva, ali imajući u vidu imperativno pravilo o sudskoj zaštiti iz Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014 i 113/2017) sadržano u članu 195., rok za traženje sudske zaštite je u konkretnom slučaju protekao pre podnete tužbe, što je za posledicu imalo njen odbačaj kao neblagovremene.

Naime, navedenom odredbom propisano je pravo zaposlenog da pokrene spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim mu je povređeno pravo ili kada je saznao za povredu prava. Rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Ovaj rok je prekluzivni rok materijalnog prava, pa njegovo propuštanje vodi gubitku prava na sudsku zaštitu, što ima za posledicu nemogućnost suda da o predmetu takvog spora meritorno odlučuje. Poštovanje roka za podnošenje tužbe je uslov za ostvarivanje sudske zaštite u radnom sporu po tužbi zaposlenog o čemu sud vodi računa po službenoj dužnosti i odbacuje tužbu kad utvrdi da je tužba podneta neblagovremeno.

Neosnovano tužilja u reviziji ukazuje na primenu odredbe člana 11. Zakona o radu u konkretnom slučaju s obzirom da ova odredba propisuje nezastarivost zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora. Upravo iz tih razloga je u ovom postupku nezavisno od roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, prvostepeni sud utvrdio ništavost ugovora zaključenih tokom 2011. i 2012. godine između tužilje i tuženog, dok se u pogledu zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa ne može primeniti pravilo o nepostojanju vremenskog ograničenja za podnošenje tužbe (nezastarivost) već pravilo iz člana 195. Zakona o radu i svih navedenih razloga.

Na osnovu člana 414. stav 1. i vezi sa članom 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković