Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o naknadi štete zbog neisplaćene zarade i radno-pravnog statusa

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4459/18 od 12.12.2019. godine, stavom 1. izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2955/18 od 05.11.2018. godine, a žalba tužene odbijena kao neosnovana. Stavom 2. izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova po žalbi u iznosu od 22.500,00 dinara, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, s tim što je predložila da se o reviziji odluči u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija. U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi da za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene od 17.04.2008. godine pa sve do maja meseca 2013. godine kada je prestala isplata zarade. Pri tome, tužilac nije dobio nikakvo pismeno ili usmeno obrazloženje od tužene i to kako vezano za prestanak isplate zarade, tako i u njegovom budućem radno-pravnom statusu. Tužilac je bio obavezno osiguran kod tužene u periodu od 19.11.2009. godine pa sve do 31.05.2013. godine. Sredinom 2013. godine dobio je usmenu informaciju da mu zbog nekih političkih razloga i sporazuma više neće biti isplaćivana zarada, ali da će se pitanje njega i njegovih kolega ubrzo pravno i faktički rešiti, te da će oni dobijati primanja na osnovu obavljenih poslova policajaca na teritoriji Kosova i Metohije. Više od godinu dana nije dobio nikakvo obaveštenje, pa se obratio tuženom u više navrata po različitim osnovama u cilju ostvarivanja određenog prava, ali je tom prilikom dobijao odgovore i uveravanja iz kojih se može videti da je i u toku 2014. godine tretiran kao zaposleni. Tužiocu nije dostavljena bilo kakva odluka o prestanku radnog odnosa, a nije ni pozvan da istu primi. Kako mu zarada nije isplaćivana od juna 2013. godine, to je podneo zahtev da mu se ista isplati sve zaključno sa junom mesecom 2016. godine, kao i da mu se uplate odgovarajući doprinosi. Prema razlozima nižestepenih sudova, tužilac je stekao status zaposlenog na neodređeno vreme, počev od 17.04.2008. godine, kada je preduzet iz privremenih institucija Kosova i Metohije i kada je pozvan da potpiše prijem rešenja o zasnivanju radnog odnosa kod tuženog, što je i učinio, ali nikada rešenje nije dobio. Objašnjeno mu je da rešenje ne može dobiti iz bezbednosnih razloga. Od juna 2013. godine tužiocu nije isplaćivana zarada, a tužiocu nije dostavljena odluka o prestanku radnog odnosa. Tužena je istakla prigovor zasterelosti potraživanja kako periodičnih, tako i samog prava. Predložila je da sud tužbu odbaci kao nedozvoljenu, ili da tužbeni zahtev odbije kao neosnovan. Tužiocu je zdravstvena knjižica istekla u septembru 2013. godine i nije mu produžena. Tražio je usmeno da mu produže obradu zdravstvene knjižice, ali to nije učinjeno, jer nije bio prijavljen u sistemu, a nije dobio odjavu sa osiguranja. Nižestepeni sudovi nalaze da je nastarije potraživanje tužioca dospelo dana 10.07.2013. godine, te isto zastareva 10.07.2016. godine (u roku od 3 godine shodno članu 196. Zakona o radu) pa nalazi da je tužba tužioca od 13.05.2016. godine podneta u okviru trogodišnjeg roka zastarelosti propisanog citiranom, te da je stoga tužbeni zahtev osnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materilno pravo, što ima za posledicu nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i donošenje odluke koja se nije mogla sa pravilnošću ispitati. Naime, u konkretnom slučaju, tužilac nije postavio tužbeni zahtev vezano za utvrđivanje postojanja radno-pravnog odnosa na neodređeno vreme kod tužioca. S tim u vezi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda izostalo je utvrđivanje relevantnih činjenica na okolnost blagovremenosti tužbe radi utvrđivanja da li postoji radno-pravni status tužioca kao zaposlenog na neodređeno vreme i to kao prethodno pitanje. Od utvrđivanja te činjenice zavisi pravo tužioca na isplatu zarade. Od toga zavisi i pravilna primena materijalnog prava u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što se nižestepeni sudovi nisu bavili utvrđivanjem činjenica kada je tužilac saznao da mu neće biti isplaćivana zarada. te da li ta okolnost na poseban način ukazuje na činjenicu da je protekom određenog roka njemu prestao radni odnos kod tužene. Tuženi ističe da je polovinom maja nezvanično saznao da mu neće više biti isplaćivana zarada, ali činjenice u vezi tih okolnosti nižestepeni sudovi nisu utvrđivali. To je činjenica od bitnog značaja, jer od dana kada se utvrdi da je tužiocu prestao radni odnos kod tužene zavisi i pravo na isplatu zarade. Pri tome, kao prethodno pitanje mora se utvrditi da li je tužilac bio u radnom odnosu nakon što je tužena prestala da mu isplaćuje zaradu, kada je saznao za tu činjenicu, jer vezano za tu okolnost tužilac je mogao pokrenuti sudski postupak u roku od 60 dana shodno odredbi člana 195. stav 2. Zakona o radu. Od utvrđivanja te činjenice (postojanje radno-pravnog statusa) zavisi i pravo tužioca na isplatu zarade i doprinosa. U slučaju prestanka radnog odnosa (koja činjenica nije utvrđena) prema članu 88. Zakona o radu, zaposleni je mogao pokrenuti postupak radi sudske zaštite u radnom sporu u roku od 60 dana. Tuženi je u toku postupka isticao prigovor zastarelosti samog prava iz kojeg potiču periodična potraživanja, ali se nižestepeni sudovi nisu bavili tim prigovorom, niti su utvrđivali činjenice na okolnost postojanja radnog odnosa tužioca kod tuženog. Stoga nema ni pravilne primene materijalnog prava.

Nižestepeni sudovi su propustili da utvrde relevantnu činjenicu, a to je vreme saznanja tužioca da mu je povređeno pravo na održavanje radno-pravnog statusa na neodređeno vreme. Od bitnog je značaja utvrditi činjenicu da li je radno-pravni status tužiocu prestao u momentu kada je njemu prestala isplata, odnosno kada je on saznao da mu je povređeno pravo iz radno-pravnog statusa, jer od postojanja radno- pravnog odnosa zavisi i ocena osnovanosti tužbenog zahteva tužioca.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama Vrhovnog kasacionog suda, utvrdiće potrebne činjenice neophodne za ocenu osnovanosti zahteva i doneće pravilnu odluku.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić