Obavezujuća priroda socijalnog programa kao opšteg akta poslodavca

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Pema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 01.06.2006. godine do 30.06.2013. godine, kada mu je prestao radni odnos po osnovu Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 12.06.2013. godine, uz isplatu stimulativne novčane naknade umanjene za poreze i doprinose od 1.330.725,75 dinara. Vlada Republike Srbije, tuženi, reprezentativni sindikati kod tuženog i reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije su 17.06.2008. godine zaključili Socijalni program za “BB” AD. Odredbom člana 9. ovog Programa, tuženi se obavezao da odmah nakon preuzimanja “BB” AD izvrši jednokratno i trajno povećanje zarade zaposlenih u visini od 15% u odnosu na mesec koji je prethodio preuzimanju, uz obavezu da tako utvrđene zarade ubuduće usklađuje sa indeksom troškova života uz realan rast u skladu sa rezultatima poslovanja i rastom bruto društvenog proizvoda u periodu važenja socijalnog programa (17.06.2008. do 31.12.2012. godine). Preuzimanje “BB” AD izvršeno je 11.02.2009. godine. Tuženi je svim zaposlenima u “BB” AD, osim menadžerima I i II grupe, isplatio jednokratni dodatak na aprilsku zaradu u visini od 15% vrednosti osnovne zarade, utvrđene članom 42. kolektivnog ugovora za “BB” AD za april mesec na osnovu odluke od 30.04.2009. godine. U daljem periodu tuženi je povećanje cene rada, tj. vrednost koeficijenta 1 osnovne zarade po Odlukama tuženog o povećanju zarada vršio uzimajući u obzir kretanje indeksa troškova života i indeksa potrošačkih cena. U ovoj parnici tužilac potražuje razliku između zarade koja mu je isplaćena i zarade uvećane za 15% za traženi period, prema članu 9. Socijalnog programa od 17.06.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena visina razlike zarade koju tužilac potražuje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da Socijalni program ima značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje, budući da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, te kako su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, to su norme tog akta kod poslodavca postale sastavni deo opštih akata poslodavca.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da Socijalni program nema pravno dejstvo opšteg akta koji se neposredno primenjuje, pošto se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih već predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđivanju prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ 38/2001) propisano je koje elemente sadrži ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije (ugovorne strane, predmet prodaje, ugovorenu cenu, rok plaćanja, korišćenje zemljišta i druge odredbe o kojima se sporazumeju ugovorne strane). Ova odredba je dopunjena Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br. 45/05) tako što je propisano da ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, pored ostalih, sadrži i odredbu o „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“.

U postupku privatizacije i zaključenja ugovora o kupovini i prodaji akcija „BB“ AD, 17.06.2008. godine zaključen je Socijalni program za „BB“ AD ..., na osnovu člana 41. stav 1. Zakona o privatizaciji – da ugovor o kupoprodaji subjekta privatizacije sadrži odredbu o „načinu rešavanja pitanja zaposlenih“. Potpisnici ovog akta su: u ime Vlade Republike Srbije – Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije, u ime Društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa „BB“ AD ... – predsednik Upravnog odbora i Generalni direktor, reprezentativni sindikati kod poslodavca: Jedinstvena sindikalna organizacija „BB“ AD i Jedinstvena sindikalna organizacija „VV“ ..., reprezentativni sindikati na nivou Republike Srbije i grane: Samostalni sindikat GG i Sindikat DD.

Imajući u vidu da su potpisnici Socijalnog programa za „BB“ a.d. ... od 17.06.2008. godine (Vlada RS, „BB“ a.d. i reprezentativni sindikati kod poslodavca i na nivou RS i grane) odredili da je njegov cilj zaštita radnog odnosa, kao i socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih (član 5.), da će se primenjivati kao samostalni opšti akt čija je važnost do 31.12.2012. godine (član 6.) i da su prava zaposlenih utvrđena ovim Socijalnim programom, ne samo kolektivna, već istovremeno i njihova individualna prava (član 22.), Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pogrešna ocena drugostepenog suda da Socijalni program nema značaj opšteg akta koji se neposredno primenjuje. S tim u vezi pogrešna je ocena drugostepenog suda da se Socijalnim programom ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih. Ovakav zaključak je neprihvatljiv, ako se ima u vidu da sve odredbe (od člana 9. do člana 16.) odeljka III Socijalnog programa koji ima naslov: Zaštita ekonomskog i socijalnog položaja zaposlenih, predviđaju određene obaveze poslodavca prema zaposlenima (obezbeđenje realne vrednosti zarada i njihovo povećanje, isplata dobiti, izdvajanje sredstava za rešavanje stambenih potreba, formiranje posebnog fonda za pomoć zaposlenima, isplata sredstava na ime poklona za Novu godinu i drugo), pa je potpuno jasno da te obaveze poslodavca predstavljaju prava zaposlenih.

U situaciji kada su prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih i poslodavca propisane aktom koji je zaključen između njih ili u njihovo ime i za njihov račun njihovi predstavnici i iz kog proizlazi da su propisanu sadržinu akta prihvatili poslodavac i zaposleni, sledi da su norme tog akta kod poslodavca postale sastavni deo opštih akata poslodavaca. To dalje znači da je poslodavac imao obavezu da normu propisanu u članu 9. Socijalnog programa primenjuje neposredno. Saglasno navedenom, bez obzira na naziv akta, ovako zaključeni Socijalni program ima karakter opšteg akta – Kolektivnog ugovora koji je tuženi prvobitno priznao ispunjavajući ga (a takvo određenje dali su i njegovi potpisnici u članu 6. stav 2.) i primenjuje se neposredno. Imajući u vidu da je poslodavac u ovako potpisanom aktu predvideo povećanje zarada zaposlenih jednokratno i trajno i da svoju obavezu nije ispunio (osim za jedan mesec), tužilac osnovano potražuje isplatu razlike u zaradi za period od jula 2011. godine do decembra 2012. godine (u vreme važenja socijalnog programa), pa ovo potraživanje predstavlja razliku između isplaćene zarade po aneksima ugovora o radu i zarade koja bi tužiocu pripala po zaključenom Socijalnom programu, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati na ime razlike zarade za sporni period iznose sa pripadajućom kamatom, sve bliže navedeno u izreci prvostpene presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu odluku, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Pravilna je odluka o troškovima postupka, doneta na osnovu članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 76.132,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav žalbe i revizije od strane advokata od po 12.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i troškove sudskih taksi na reviziju od 25.653,00 dinara i odluku po reviziji od 38.479,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. i 2. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženom nisu dosuđeni troškovi za sastav odgovora na reviziju jer ta parnična radnja nije bila nužna u smislu člana 154. stav. 1. ZPP, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić