Presuda Vrhovnog kasacionog suda o pravu na uvećanu zaradu za smenski rad

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 259/20 od 14.05.2020. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac AA iz ... tražio da se obaveže tuženi da mu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati ukupno 146.108,39 dinara za period od 01.05.2016. godine do 30.09.2019. godine u iznosima i sa kamatom bliže označenim u stavu prvom izreke presude; da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za period od 01.05.2016. godine do 30.09.2019. godine isplati ukupno 28.602,69 dinara, u iznosima i sa kamatom bliže označenim u stavu prvom izreke presude (očiglednom greškom navedeno u stavu „drugom izreke“), kao i da za tužioca na pojedinačne iznose izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO. Odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac BB iz ... tražio da se obaveže tuženi da mu na ime manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada za period od 01.06.2016. godine do 30.09.2019. godine isplati ukupno 127.712,75 dinara u iznosima i sa kamatom bliže označenim u stavu drugom izreke presude (očiglednom greškom navedeno u stavu „trećem izreke“); da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora za period od 01.06.2016. godine do 30.09.2019. godine isplati ukupno 21.820,94 dinara u iznosima i sa kamatom bliže označenim u stavu drugom izreke presude (očiglednom greškom navedeno u stavu „četvrtom izreke“), kao i da za tužioca na ove iznose uplati nadležnom Republičkom Fondu za PIO zaposlenih doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac AA iz ... da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka od 26.588,00 dinara, a tužilac BB obavezan je da tuženom naknadi troškove postupka od 25.581,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, pa su u utuženom periodu svaki drugi dan obavljali rad u vremenu od 07 do 19 časova, odnosno svaki drugi dan su radili po 12 časova. Organizacija rada kod tuženog je takva da tužilac menja drugog zaposlenog na istom radnom mestu svakog drugog dana, s tim što jedan dan radi od 07 do 19 časova, a drugi dan mu je pauza i tako se ciklus redovno ponavlja. Utvrđeno je da tuženi prilikom obračuna i isplate zarade tužiocima, zaradu nije uvećavao po osnovu smenskog rada za 8,9%, u smislu odredbe člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da tužiocu AA nije isplaćena uvećana zarada za rad u smenama u utuženom periodu od 146.108,39 dinara, a tužiocu BB od 127.712,75 dinara, kao i da im nije isplaćena uvećana naknada zarade za vreme korišćenja kodišnjeg odmora za utuženi period i to: tužiocu AA od 28.602,69 dinara, a tužiocu BB od 21.820,94 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužioci radeći po napred opisanom modelu ostvarili smenski rad i usvojio je tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po tom osnovu, sa pripadajućim doprinosima, kao tužbeni zahtev za isplatu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Međutim, po oceni drugostepenog suda, rad tužilaca nije smenski rad, zbog čega tužioci nemaju pravo na isplatu uvećane zarade po tom osnovu, niti im je pričinjena šteta prilikom obračuna naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora u spornom periodu, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05,...32/13), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću i prekovremeni rad, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 3. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Odredbom člana 114. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i Ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada za dane korišćenja godišnjeg odmora.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku ranog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema direktivi Evropske unije 2003/88 – ES smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocima nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da su tužioci u utuženom periodu radili po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima, kao i na isplatu na ime naknade štete zbog manje isplaćene naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za Elektroprivredu Srbije), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužioci, u smislu odredbe člana 108. stav 3. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za Elektroprivredu Srbije, imaju pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, kao i pravo na novčanu naknadu za vreme korišćenja godišnjeg odmora u smislu odredbe člana 114. stav 1. Zakona o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioce izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da tužiocima isplati navedene naknade, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 70.000,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 18.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12) i troškove sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji od 52.000,00 dinara.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić