Presuda o isplati naknade za ishranu i regres nakon statusne promene

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 435/20 od 14.02.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev u celosti. Obavezana je tužilja da tuženima na ime žalbenog postupka isplati iznos od 25.230,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupka – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog AD „Železnice Srbije“, a nakon statusnih promena je zaključila Aneks ugovora sa tuženim „Srbija Kargo“ AD Beograd. Veštačenjem je obračunata visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom parametara iz Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Železnice Srbije“ br.4/15.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, ocenjujući da tuženi nisu tužilji obračunavali i isplaćivali naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, uz zaključak da su ovi troškovi tužilji isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženih.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da se navedeno stanovište drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. Glasnik RS“ 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužilje na isplatu ovih naknada.

Ne može se prihvatiti stav drugostepenog suda da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu.

Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilje. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilja je tužbeni zahtev postavila u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud.

Međutim, prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je tužene solidarno obavezao za isplatu navedenih troškova za period od 01.09.2015. godine do decembra 2017. godine.

Naime, Odlukom Vlade RS od 02.06.2015. godine izvršene su statusne promene u AD „Železnice Srbije“ Beograd, tako što su tehnološko-poslovne celine izdvojene i formirana su nova akcionarska društva i to: AD „Infrastruktura Železnice Srbije“ Beograd, AD „Srbija Voz“ Beograd i AD „Srbija Kargo“ Beograd, a ulogu četvrtog društva zadržalo je postojeće društvo „Železnice Srbije“ AD Beograd, usled čega je tužilja sa novoosnovanim akcionarskim društvom „Infrastruktura Železnice Srbije“ Beograd zaključila aneks ugovora o radu u kome je navedeno da se zaključuje između zaposlenog i poslodavca sledbenika, čime se menja ugovor o radu koji je bio zaključen između tužilje i „Železnice Srbije“ kao pravnog prethodnika.

Prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca propisana su odredbama člana 147. do 152. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...75/14), koje su usklađene sa Direktivom br. 2001/23 EZ, a kojim je regulisana zaštita prava zaposlenih u slučaju reorganizacije poslodavca putem statusnih promena, promene poslodavca u skladu sa zakonom ili promene vlasništva nad kapitalom privrednog društva, kao i posledice tih promena. Iz sadržine navedenih zakonskih odredbi proizilazi da u slučaju statusne promene, odnosno promene poslodavca u skladu sa zakonom, poslodavac sledbenik preuzima od poslodavca prethodnika opšti akt i sve ugovore o radu koji važe na dan promene poslodavca, da je poslodavac prethodnik dužan da poslodavca sledbenika potpuno i istinito obavesti o pravima i obavezama iz opšteg akta i ugovora o radu koji se prenose, kao i obaveza poslodavca sledbenika da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor ili kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi, a u vezi utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tuženi za period nakon statusnih promena nisu mogli biti solidarno obavezani na isplatu potraživanja, jer su pravni sledbenici preuzeli prava i obaveze poslodavca prethodnika koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa. Naime, prema odredbi člana 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ broj 36/2011, 99/2011, 83/2014 i 5/2015), propisano je da društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvo prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno. Stavom 3. tačka 3. istog člana propisano je da ako se statusnom promenom društvo prenosilac gasi obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele i društvo sticalac postaje novi dužnik u pogledu tih obaveza, a ako postoji više društava sticalaca, svako od njih supsidijarno odgovara za obaveze koje su u skladu sa ugovorom o statusnoj promeni, odnosno planom podele prešle na ostala društva sticaoce do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno.

Tužilja je nakon statusne promene zaključila aneks ugovora sa tuženim „Srbija Kargo“ AD, zbog čega za obaveze nakon statusne promene odgovara samo novoformirano preduzeće sa kojim je tužilja zaključila aneks.

Iz navedenih razloga primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke.

Tužilji, prema uspehu u revizijskom postupku, primenom odredbi čl. 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 108.581,90 dinara i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudske takse na reviziju u iznosu od 26.462,92 dinara i sudske takse na odluku po reviziji u iznosu od 36.694,38 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić