Ukinute presude o naknadi za topli obrok i regres zbog pogrešne primene materijalnog prava

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda, na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod prvotuženog bio u radnom odnosu po zaključenom ugovoru o radu sa aneksima do 31.08.2015.godine, kada je zbog statusnih promena njegov ugovor o radu prenet kod drugotuženog. U spornom periodu bio je na snazi Kolektivni ugovor tuženog od 30.11.2002. godine (''Službeni glasnik RS'' 84/02, 108/04, 112/08, 45/09, 70/10 i 46/11) sa Aneksom Kolektivnog ugovora od 26.07.2006. godine (''Službeni glasnik RS'' 4/06). Po izvršenim statusnim promenama kod tuženog ''Železnice Srbije'' AD usvojen je Kolektivni ugovor (''Službeni glasnik Železnice Srbije'' broj 4/15 od 24.03.2015. godine), koji se primenjivao i na zaposlene koje je drugotuženi preuzeo. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog (''Službeni glasnik RS'' 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora i ugovoreno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljani rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 6. Aneksa, izmenjena je odredba 61. i ugovoreno da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na 1 radni čas. Kolektivnim ugovorom za ''Železnice Srbije'' AD (''Službeni glasnik Železnice Srbije'' 4/15) predviđeno je u članu 57. stav 2. da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na 1 radni čas. U članu 55. propisano je da se osnovna zarada utvrđuje kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Navedenim Kolektivnim ugovorom, a ni drugim aktima tuženih nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuje u nominalnom iznosu. Veštačenjem je utvrđeno da je tužiocu vršen obračun zarade kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta radnog mesta i mesečnog fonda časova rada, da na osnovu podataka po vrstama plaćanja navedenim u pregledu isplaćenih ukupnih zarada tužiocu za sporni period, naknada za ishranu u toku rada i naknada za regres nije obračunata i iskazana kao posebna stavka. U postupku veštačenja tuženi nisu dostavili akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu toplog obroka i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času, pa je veštak utvrdio visinu potraživanja tužioca po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u neto iznosima, prema parametrima iz ranije važećeg Kolektivnog ugovora JŽTP (''Službeni glasnik RS'' 37/95 i 7/2000), kojim su ugovoreni sporni troškovi, kao i njihova visina, a koji nije bio na pravnoj snazi u spornom periodu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zaključujući da tokom spornog perioda visina naknade nije bila ugovorena ni ugovorom o radu, ni nekim drugim važećim aktom na drugačiji način od onog koji je određen u navedenom aneksu Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i Kolektivnom ugovoru koji je u važnosti kod tuženih iz 2015. godine. Činjenica da je tim opštim aktima ugovoreno pravo na naknadu ovih troškova, tako što je ista uključena u cenu radnog sata, bez nominalnog opredeljenja ne znači da zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi nisu isplaćeni. Prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka u delu kojim je obračunata visina ove naknade, jer Kolektivni ugovor JŽTP (''Službeni glasnik RS'' 37/95 i 7/2000) na osnovu čijih parametara je izvršen obračun nije bio na pravnoj snazi tokom spornog perioda.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u pobijanoj odluci, zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona, pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindikat železničara Srbije i generalni direktor Javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili Kolektivni ugovor za Javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ broj 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisano: da se član 57. KU menja i glasi: zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar-juni i juli-decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivnim ugovorom za Železnice Srbije AD („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4 od 24.03.2015. godine) regulisano je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih se primenjuju od 01.02.2015. godine. Po članu 57. u vrednost jednog radnog časa uključena je mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud smatra da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006.godine) i KU (iz 2015. godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni opštim aktom, a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti pravno stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.

Imajući u vidu navedeno, nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu ocenili pravilnost obračuna i visinu tražene naknade za topli obrok i regres, dat u nalazu i mišljenju veštaka, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda. Visina regresa i toplog obroka može se utvrditi veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata na osnovu zakonske ili sudske analogije, pa će prvostepeni sud oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu čl. 8 ZPP, a ukoliko se ukaže potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić