Delimično usvajanje revizije i preinačenje odluke o naknadi štete u obliku rente

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2114/22 od 19.03.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe tužioca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan, a stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se revizija može izjaviti.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011...10/23), pa je ocenio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilje, BB, je bio u radnom odnosu kod tuženog i dana 14.07.1982. godine, zajedno sa trojicom kolega, stradao je u požaru na radnom mestu i zadobio opekotine 1, 2. i 3. stepena zbog kojih je u toku jedne godine imao više pojedinačnih operacija i bio na bolovanju do 01.01.1985. godine. Njemu je utvrđena invalidnost III kategorije, a na osnovu odluke Komisije za naknadu štete tuženog od 23.07.1997. godine zaključen je sporazum o naknadi štete kojom je pravnom prethodniku tužilje utvrđeno pravo na naknadu štete u vidu mesečne rente u visini razlike između zarade koju bude ostvarivao i prosečne zarade upoređivača na istom radnom mestu za period od 01.06.1997. godine pa nadalje, dok ne dobije rešenje o trajnom raspoređivanju na radno mesto u skladu sa rešenjem Fonda PIO - Filijala Pančevo.

Rešenjem tuženog od 14.04.2015. godine BB je otkazan ugovor o radu sa pratećim aneksima, zbog organizacionih promena, te mu je radni odnos prestao zaključno sa 15.04.2015. godine. Rešenje o trajnom raspoređivanju na radno mesto u skladu sa rešenjem Fonda PIO nikad nije dobio. Nakon što je pravnom prethodniku tužilje prestao radni odnos, bio je prijavljen kao nezaposleno lice kod Nacionalne službe za zapošljavanje gde je ostvario pravo na naknadu za nezaposlene u trajanju od 12 meseci počev od 16.05.2015. godine do 15.05.2016. godine u iznosima po 73.103,83 dinara mesečno, koji je umanjen za iznos pripadajućih doprinosa. Rešenjem PIO Fonda od 09.05.2016. godine određena mu je invalidska penzija u visini od 50% invalidske penzije počev od 16.04.2016. godine, što iznosi 28.712,88 dinara.

Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko finansijske struke utvrđena je visina razlike između izgubljene zarade - prosečne zarade upoređivača i primanja koje je ostvario BB u periodu od maja 2015. godine do avgusta 2021. godine i iznos izgubljene zarade u vidu novčane rente za ubuduće u iznosu od 40.373,15 dinara mesečno sa kamatom, počev od dana presuđenja do isplate.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima i ocenili da je tužbeni zahtev osnovan u delu izgubljene zarade i isplate rente do 18.07.2022. godine.

Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 185. Zakona o obligacionim odnosima prema kojoj je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1.), a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je da za ostatak štete da naknadu u novcu (stav 2.). Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, kako je propisano odredbom člana 186. istog Zakona. Naknada u obliku novčane rente se, u smislu odredbe člana 188. ZOO, dosuđuje po pravilu u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, doživotno ili za određeno vreme (stav 1.), a novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi nešto drugo (stav 2.).

Odredbom člana 195. stav 1. ZOO propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove lečenja ili druge potrebne troškove u vezi sa tim, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. U tom smislu, naknada matrijalne štete u vidu izmakle koristi od njenog nastanka do okončanja lečenja, odnosi se na gubitak u zaradi koju bi oštećeni ostvarivao da nije došlo do povređivanja. Prilikom ocene izmakle koristi, u smislu člana 189. stav 3. ZOO, uzima se u obzir dobitak koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Pod izgubljenom zaradom od momenta okončanja lečenja pa do momenta donošenja sudske odluke o naknadi štete smatra se ona zarada koju bi oštećeno lice ostvarilo da nije postalo potpuno ili delimično nesposobno za rad, pa oštećenom pripada pravo na razliku u zaradi koju ostvaruje i koju bi ostvarivao da nije povređen. Renta je očekivan gubitak zarade u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće, zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad. Osnov za ostvarenje prava na rentu, kao oblika materijalne štete, u smislu odredaba člana 188. i člana 195. stav 2. ZOO, postoji ako se utvrdi da oštećeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje prihod od rada koji bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije umanjena radna sposobnost. Ova zarada kao vid štete utvrđuje se na osnovu činjenica koje su poznate u momentu donošenja sudske odluke i ona se utvrđuje na osnovu visine zarade koju bi lice, koje je potpuno ili delimično nesposobno za rad, ostvarilo u tom momentu da je bilo sposobno za rad, a koju zbog određene nesposobnosti nije ostvarilo.

U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tužilje je kao zaposleni kod tuženog zadobio povredu na radu, usled koje je razvrstan u III kategoriju invalidnosti i priznato mu je pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao i pravo na novčanu naknadu zbog manje zarade. Tuženi je pravnom prethodniku tužilje, po zaključenom sporazumu od 04.08.1997. godine, isplaćivao nkandu štete u vidu razlike u zaradi koju je on ostvarivao radeći na drugim odgovarajućim poslovima i ostvarenog proseka zarade uporednih radnika kod tuženog zaposlenih na poslovima za koje je pravni prethodnik tužilje bio kvalifikovan pre povređivanja, i to počev od 01.06.1997. godine do prestanka radnog odnosa 15.04.2015. godine. Po prestanku radnog odnosa, do kog je došlo zbog prestanka potrebe za radom pravnog prethodnika tužilje usled organizacionih promena kod tuženog, on je ostvario pravo na novčanu naknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje u trajanju od 12 meseci, pa mu je po tom osnovu mesečno isplaćivano 73.103,83 dinara, umanjeno za iznos pripadajućih doprinosa. Rešenjem RF PIO određena mu je invalidska penzija počev od 16.04.2016. godine u visini od 50% invalidske penzije do dana ispunjenja uslova za sticanje prava na starosnu, odnosno invalidsku penziju, u visini mesečno 28.712,88 dinara.

S obzirom na navedeno, i po oceni Vrhovnog suda postoji osnov za obavezivanje tuženog da tužilji, kao pravnom sledbeniku BB, isplati naknadu štete u vidu izgubljene zarade u visini razlike između zarade koju bi on ostvario da mu nije prestao radni odnos kod tuženog i prosečne zarade koju su ostvarili uporedni radnici zaposleni kod tuženog, umanjene za iznos isplaćene novčane naknade od Nacoinalne službe za zapošljavanje i za iznos isplaćene invalidske penzije do dana veštačenja, a nadalje da mu isplaćuje buduću štetu – rentu u visini iznosa utvrđene izgubljene zarade za poslednji mesec obračunatog perioda (avgust 2021. godine). Nema mesta umanjenju utvrđenog iznosa razlike u zaradi za iznos naknade za telesno oštećenje i otpremnine koji su isplaćeni. Novčana naknada za telesno oštećenje koja je ostvarena kod PIO fonda nije ni u kakvoj uzročno posledičnoj vezi sa pravom na naknadu štete koju tužilja trpi zbog umanjene zarade na drugim odgovarajućim poslovima usled povrede na radu njenog sada pok. supruga, a osnov za primenu otpremnine nije otpao i rešenje o otkazu ugovora o radu nije poništeno, niti je pravni prethodnik tužilje vraćen kod tuženog na rad.

Neosnovni su navodi revizije kojima se osporava pasivna legitimacija na strani tuženog i ističe da primenom Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima sporno potraživanje po prestanku radnog odnosa kod tuženog pada na teret Fonda PIO.

Uzrok izgubljene zarade pravnog prethodnika tužilje ima svoj osnov u njegovoj povredi na radu kod tuženog, pa je tuženi u obavezi da otkloni štetne posledice u odnosu na imovinu pravnog prethodnika tužilje u skladu sa sporazumom kojim se tuženi obavezao da će mu isplaćivati naknadu zarade od 01.06.1997. godine pa nadalje za svaki mesec, nezavisno od toga što je doneo rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos, jer pravni prethodnik tužilje po prestanku radnog odnosa kod tuženog nije uspeo da pronađe novi posao, pa nije prekinuta uzročno posledična veza između štetne radnje (pretrpljene povrede) i štetne posledice u imovini pravnog prethodnika tužilje nastale posle prestanka radnog odnosa.

Ostalim navodima revizije tuženi ponavlja navode istaknute u žalbi koje je drugostepeni sud ocenio i za svoju odluku o izjavljenoj žalbi dao jasne i obrazložene razloge, koje prihvata i Vrhovni sud. Tim navodima revizije se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega oni nisu posebno obrazloženi.

Međutim, u toku drugostepenog postupka pravni prethodnik tužilje je preminuo dana 18.07.2022. godine, zbog čega je prestalo pravo na isplatu novčane mesečne rente, što drugostepeni sud nije imao u vidu, pa je prvostepenu presudu potvrdio i u delu dosuđene mesečne rente za period od dana smrti pravnog prethodnika tužilje za ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi. Zakonski uslovi su prestali smrću pravnog prethodnika tužilje 18.07.2022. godine, zbog čega tužilji ne pripada pravo na isplatu novčane rente od tada za ubuduće.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. i člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom i stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u revizijskom postupku u neznatnom delu, zbog čega mu ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka.

Tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku.

Iz navedeih razloga, odlučeno je kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković