Pravo zaposlenog na isplatu troškova prevoza u novcu

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 666/25 od 27.02.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od 01.11.2020. godine, zaključno do 31.06.2022. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec pojedinačno, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima iz stava trećeg izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 78.000,00 dinara, a obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 13.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23), i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene. Dana 23.09.2020. godine dostavila je zahtev tuženoj da joj se naknada za dolazak na rad i odlazak sa rada od 01.11.2020. godine, isplaćuje u novcu u visini mesečne karte za javni gradski prevoz, jer koristi sopstveno vozilo. Tužena zahtev nije usvojila i nastavila je da vrši isplatu troškova prevoza uplatom novčanog iznosa na tužiljinu personalizovanu BUS PLUS karticu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu prvostepenog suda, zasnovanom na odredbi člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i odredbi člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, zaposleni imaju pravo na novčanu naknadu troškova prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, tako da su irelevantni navodi tužene da su oni isplaćivani tužilji uplatom na njenu personalizovanu BUS PLUS karticu, jer takav način naknade troškova prevoza nije predviđen opštim aktom.

Međutim, drugostepeni sud je, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je tužilja u utuženom periodu i dalje imala važeću personalizovanu BUS PLUS karticu, na koju je tužena redovno uplaćivala troškove prevoza i time ispunila svoju obavezu.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilje ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada je pravo ustanovljeno zakonom. Odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom prevozu, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz (tačka 1). U ovom slučaju nije sporno da tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za svoje zaposlene.

Suština prava zajemčenog navedenom zakonskom odredbom je da se zaposlenom isplati naknada za troškove prevoza od mesta njegovog stanovanja do mesta rada. Opredeljenje zakonodavca da se naknada prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisano kao uslov za ostvarenje prava na ove troškove zaposlenog, koji prevoz do radnog mesta obezbeđuje na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15... 92/20), koji su zaključili Vlada i reprezentativni sindikati, uređena su prava, obaveze i odgovornosti iz rada i po osnovu rada zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika kojima se sredstva za plate obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, postupak njegove izmene i dopune, kao i međusobni odnosi učesnika (član 1). Označeni Kolektivni ugovor se neposredno primenjuje u svim osnovnim i srednjim školama i domovima učenika iz člana 1, a kolektivnim ugovorom kod poslodavca (ustanove) mogu se utvrditi veća prava od prava utvrđenih tim ugovorom, kao i druga prava koja nisu utvrđena ugovorom, u skladu sa zakonom (član 2). Odredbom člana 26. stav 1. tog Posebnog kolektivnog ugovora propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski) koja mora biti isplaćena do 05-og u mesecu za prethodni mesec, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz. Prema stavu drugom te odredbe, na zahtev zaposlenog poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi mesečnu kartu za dolazak i odlazak sa rada, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz.

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/17... 92/23) propisano je da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za prevoz zaposlenih (član 189. stav 1. tačka 6). Iz navedene odredbe sledi da jedinica lokalne samouprave obezbeđuje sredstva za prevoz zaposlenih u oblasti obrazovanja i vaspitanja, ali da ne može da uređuje uslove pod kojima se ostvaruju prava zaposlenih na troškove prevoza. To pravo zaposlenog u ustanovama obrazovanja i vaspitanja ostvaruje se u skladu sa opštim aktom – Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Iz citirane odredbe člana 26. stav 1. i 2. tog Posebnog kolektivnog ugovora proizilazi da se troškovi prevoza zaposlenih isplaćuju u novcu (pravilo) u visini cene pretplatne karte u javnom saobraćaju koja mora biti isplaćena do 05-og u mesecu, a obezbeđenjem mesečne pretplatne karte samo ako to zahteva zaposleni (izuzetak). Zato Grad Beograd nije mogao svojom odlukom odrediti da se pravo zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika na troškove prevoza ostvaruje isključivo obezbeđenjem mesečne pretplatne karte u okviru sistema BUS PLUS.

U konkretnom slučaju, tužilja je podnela zahtev da joj se od 01.11.2020. godine troškovi prevoza isplaćuju u gotovom novcu. Tužena je sledstveno izloženom, bila dužna da od tada tužilji troškove prevoza isplaćuje na taj način. Okolnost da tužilja nije poništila personalizovanu BUS PLUS kartu i tako onemogućila tuženu da joj troškove prevoza isplaćuje kao do tada, nisu od značaja za ostvarenje zakonskog prava tužilje na naknadu troškova prevoza u gotovom novcu (pravilo iz člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora).

Imajući u vidu navedeno, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj, na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi revizijskog postupka. Visina je odmerena na ime traženih troškova i to: za sastav revizije od 27.000,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 8.516,00 dinara i revizijsku odluku 12.774,00 dinara, odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj na dan preduzimanja parničnih radnji i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama, te je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. u vezi sa članom 154. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice, zbog čega je Vrhovni sud odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković