Preobražaj radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1305/16 od 17.08.2016. godine, žalba tuženog je odbijena i potvrđena u usvajajućem delu presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 890/14 od 21.01.2016. godine.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), pa je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od 2010.godine radio kod tuženog na poslovima radnika u spasilačkoj službi, na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, koje je, kao član studentske zadruge zaključivao sa tuženim kao poslodavcem na period od 3 do 4 meseca, u kontinuitetu. Nakon isteka poslednjeg ugovora o privremenim i povremenim poslovima 31.12.2013. godine, tužilac je od 03.01.2014. godine (01. i 02. januar 2014. godine su bili neradni dani), nastavio da dolazi na rad i da izvršava poslove spasioca po rasporedu koji su sačinjavali spasioci i dostavljali ga upravniku nekoliko dana ranije, a zatim je raspored istican na oglasnu tablu. Iako nije zaključen novi ugovor, tužiocu niko nije saopštio da ne dolazi na posao. Tužilac i ostali koji su bili radno angažovani na poslovima spasilaca po ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova čije je trajanje isteklo, polovinom februara 2014. godine obratili su se tuženom i neposrednom rukovodiocu – upravniku bazena sa zahtevom da zaključe ugovor i da im se isplati zarada. Nakon toga su se pisanim putem obratili direktoru tuženog sa istim zahtevom, uz napomenu da će u suprotnom stupiti u štrajk 01.04.2014. godine, uz obavljanje minimuma procesa rada. Kako njihovi zahtevi nisu bili ispunjeni, stupili su u štrajk koji je trajao do 27.05.2014. godine. Za vreme štrajka, a s obzirom na specifičnost spasilačke službe, te imajući u vidu da smene za građanstvo nisu mogle biti održavane bez prisustva spasilaca i da su smene bile svaki dan, tužilac i ostali zaposleni su redovno dolazili na posao, brinuli o bezbednosti kupača, a u dogovoru sa upravnikom bazena nisu obavljali neke sitne mere (kao duvanje u pištaljku u slučaju skakanja u bazen). U toku štrajka su održavani sastanci, ali nije došlo do zaključenja ugovora i isplate zarada. Tužilac je 27.05.2014. godine telefonskim putem od strane upravnika obavešten da sledećeg dana ne dolazi na posao, jer je tako uprava odlučila. Prema odluci o uređivanju, održavanju i zaštiti zelenih površina i javnih plaža objavljenoj u ''Službenom listu Grada Novog Sada'' br. 12/2011, tuženi je obavezan da na plaži (javni bazen za kupanje) obezbedi odgovarajući broj osoblja za spasavanje, odnosno jednog spasioca na 2000 kupača. Tuženi je doneo uputstvo za rad spasilaca na bazenu iako u ovom periodu rada tužioca kod tuženog aktom o sistematizaciji nije bilo predviđeno radno mesto spasioca. Tužilac je radio tokom cele godine, jer u periodu kada se nije koristio zatvoreni bazen, koristio se otvoreni, a radno vreme tužioca bilo je od 6,30 do 15,00 časova i od 15,00 časova do 19,00 časova, odnosno do 24,00 časa u zavisnosti od toga da li se radi o radnom danu ili vikendu, kao i u zavisnosti od toga da li je letnja ili zimska sezona. Spasioci su se upisivali u radne liste, a upravnik bazena je vodio evidenciju radnih sati, s tim da bi se na kraju usklađivali spiskovi i utvrđivao broj sati za obračun zarade. Ukupan broj radnih časova koje je tužilac ostvario u periodu od 01.01.2014. godine do 31.05.2014. godine je bliže naveden u nižestepenim presudama. Tuženi nije isplatio zaradu tužiocu za period od 01.01.2014. godine do 27.05.2014. godine, niti mu je uplaćivao doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje. Cena radnog sata tužioca bila je 170,00 dinara. Zarada tužioca u spornom periodu iznosila je 116.280,00 dinara. U situaciji da je tužilac nastavio da radi kod tuženog od 28.05.2014. godine do 15.11.2015. godine ostvario bi zaradu u ukupnom iznosu od 360.569,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava utvrdili da je tužilac stupanjem na rad bez zaključenog ugovora o radu, po zakonu zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i tuženog obavezali da tužioca vrati na rad kao i da mu plati dosuđene iznose na ime neisplaćene i izgubljene zarade uz uplatu odgovarajućih poreza i doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Odredbom člana 32. Zakona o radu (“Sl.glasnik RS” br. 24/05) ugovor o radu se zaključuje u pismenom obliku, pre stupanja zaposlenog na rad (stav 1.), a ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni, danom stupanja na rad, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme (stav 2.). Imajući u vidu navedenu zakonsku odredbu, kao i da je u postupku utvrđeno da je tužilac počev od 03.01.2014. godine radio kod tuženog bez zaključenja ugovora kojim bi bio regulisan njegov radno pravni status (ugovor o radu na određeno ili neodređeno vreme, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova …), to se primenom člana 32. stav 2. Zakona o radu smatra da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, danom početka rada bez zaključenog ugovora, što je u konkretnom slučaju 03.01.2014. godine, kako to pravilno nalaze i nižestepeni sudovi.

Tačni su navodi revizije da obavljanje privremenih i povremenih poslova, u smislu člana 197. Zakona o radu, predstavlja rad van radnog odnosa, te da rad po ovom osnovu ne vodi zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme. U konkretnom slučaju je utvrđeno i da je tužilac radio kod tuženog na osnovu nekoliko zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, od kojih je poslednji zaključen 21.11.2013. godine. Međutim, po ovom osnovu tužilac je mogao raditi kod tuženog samo do 31.12.2013. godine, kada je istekao poslednji ugovor o pružanju usluga, koji nije produžen, pa je tuženi, nakon 31.12.2013. godine, morao sa tužiocem zaključiti neki od ugovora koji regulišu radno-pravni status tužioca za tu godinu, bez obzira na to što formalno nije doneto rešenje o prestanku ugovora od 21.11.2013. godine, jer je prestao osnov za rad po tom ugovoru.

Neosnovano se revizijom ukazuje i da je tužba podneta po isteku zakonskog roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“24/05), za zaštitu prava iz radnog odnosa. Ovo iz razloga što do povrede prava i saznanja za povredu prava nije došlo danom početka rada tužioca kod tuženog (bez zaključenog ugovora o radu), upravo zbog primene zakonske pretpostavke o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme u tom slučaju (član 32. stav 1. Zakona), već danom kada je tužilac, po nalogu upravnika, prestao da radi kod tuženog, a to je 27.05.2014. godine. Kako od 28.05.2014. godine do 06.06.2014. godine, kada je podneta tužba sudu u ovoj pravnoj stvari, sa zahtevom za utvrđenje zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme, nije protekao rok od 90 dana, tužba je blagovremena.

Dakle, u konkretnom slučaju tužilac je radio kod tužioca bez zaključenog ugovora o radu, pa je primenom člana 32. stav 2. Zakona o radu, stekao status zaposlenog na neodređeno vreme, počev od 03.01.2014. godine. Zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme podrazumeva i pravo zaposlenog na rad kod poslodavca i priznavanje ostalih prava po osnovu rada, što tužbeni zahtev čini osnovanim i u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na rad, kao i zahtev za isplatu zarade za period u kom je radio kod tuženog bez plaćanja zarade, odnosno do 27.05.2014. godine, kao i izgubljene zarade na koju ima pravo do vraćanja na rad, a čija visina je utvrđena i dosuđena za period od 28.05.2014. do 15.11.2015. godine.

Iz navdenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić