Odluka Vrhovnog suda o naknadi štete zbog izgubljene zarade

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4441/2022 od 18.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio obavezivanje tuženog da tužiocu plati razliku zarade i naknade zarade koju je primao za period od 01.07.2013. godine do 01.12.2016. godine sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne novčane iznose od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava, odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo obavezivanje tužene da u ime i za račun tužioca uplati pripadajuće doprinose fondovima PIO i zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti za period od 01.07.2013. godine do 01.12.2016. godine koliko budu izneli po stopi i osnovici na dan uplate na iznose razlike između punih iznosa i zarade i novčane naknade koju je ostvario u pojedinačnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom, kao u sadržini tog stava. Stavom petim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu petom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovora na reviziju, zahtevajući nakanadu troškova.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11...18/20), u preinačujućem delu, Vrhovni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na poslovima ... . Rešenjem tuženog br. .. od 05.07.2013. godine tužiocu je utvrđen status privremeno radno neangažovanog radnika i priznato pravo na naknadu plate u visini minimalne zarade. Rešenjem tuženog broj ... od 30.07.2013. godine odbijen je, kao neosnovan prigovor tužioca protiv navedenog rešenja od 05.07.2013. godine i upućen tužilac da pitanje radnog angažovanja rešava podnošenjem posebnog zahteva za davanje saglasnosti za radno angažovanje. Drugostepeno rešenje tužilac je primio 05.08.2013. godine sa pravnom poukom da protiv tog rešenja ima pravo da podnese tužbu nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana prijema istog. Rešenjem tuženog od 30.11.2016. godine tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog zbog ostvarivanja prava na starosnu penziju, navršavanjem 65 godina života i ukupnog staža osiguranja 40 godina, 5 meseci i 11 dana. Usled ratnih dešavanja na području AP Kosovo i Metohija sedište tuženog je privremeno premešteno u Gračanicu, a tužilac se nastanio u selu ... kod Medveđe. Nakon završetka rata tužilac nije bio radno angažovan, već je sve do penzije primao novčanu naknadu prema zaključcima Vlade RS, odnosno prema rešenju tuženog od 05.07.2013. godine. U tom periodu tužilac se tuženom nije obraćao u pisanom obliku radi radnog angažovanja, a umesto zarade primao je navedenu naknadu u iznosu od 8.600,00 dinara. Tužbenim zahtevom tužilac traži isplatu naknade štete kao razlike između zarade koju bi primao da je radio i naknade zarade koju je primio u utuženom periodu. Visina potraživanja tužioca je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Po nalaženju prvostepenog suda rešenje tuženog od 05.07.2013. godine i od 30.07.2013. godine, koja su doneta s pozivom na Zaključak Vlade RS broj 02-4586/03-001 od 17.07.2003. godine, su ništava, s obzirom da je Odlukom Ustavnog suda Iu 412/2003 od 16.04.2010. godine, utvrđeno da je tačka jedan ovog zaključka u delu koji se odnosi na prihvatanje tačke 1-12 informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP KiM, koji je sastavni deo ovog zaključka nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Pored toga, tada važećim Zakonom o radnim odnosima u državnim organima nije bio predviđen status privremeno radno neangažovanog radnika. Kod izloženog, te kako je tužiocu u spornom periodu nezakonito umanjena zarada tuženi je dužan da mu nadoknadi štetu u vidu manje isplaćene zarade za sporni period u skladu sa članom 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, kao i neisplaćenih doprinosa za socijalno osiguranje na neisplaćene iznose zarade.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u navedenom delu. Prema odredbama člana 104, 105. i 106. Zakona o radu zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, a ista se sastoji iz osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Zarada se stiče faktičkim radom na osnovu merila i kriterijuma propisanih zakonom i opštim aktom poslodavca, a ne na osnovu činjenice postojanja radnog odnosa u formalno – pravnom smislu. Kako u utuženom periodu tužilac kod tuženog nije obavljao faktički rad ne postoji obaveza tuženog da tužiocu plati traženo potraživanje. Tužilac nije dokazao ispunjenost uslova iz člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za konstutuisanje građansko – pravne odgovornosti tuženog, odnosno da je tokom spornog perioda iskazao potreban stepen zainteresovanosti za radno angažovanje kod tuženog (podnošenjem pisanog zahteva za radno angažovanje u skladu sa stavom dva dispozitiva rešenja tuženog .. od 30.07.2013. godine).

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su, u navedenom delu, pravilno primenili materijalno pravo.

Naime, na radne odnose kod tuženog, koji je organ lokalne samouprave, do 01.12.2016. godine primenjivao se Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“ broj 48/91...21/16), koji je u članu 37. stav 1. predvideo da zaposleni u državnim organima i izabrana odnosno postavljena lica za svoj rad primaju platu.

Dakle, da bi zaposleni ostvario pravo na platu, potrebno je da, kako proizilazi iz navedene zakonske odredbe zaposleni radi. To znači da se plata ostvaruje faktičkim radom, a ne samom činjenicom postojanja radnog odnosa. U situaciji kada zaposleni ne obavi rad ne postoji osnov da mu poslodavac isplati platu.

Kod izloženog, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac neosnovano potražuje razliku između plate koju bi primao i naknade plate koju je primao u utuženom periodu, kao i uplatu doprinosa za socijalno osiguranje. Tužilac u spornom periodu nije radio, niti se pismeno obraćao tuženom da bude radno angažovan, tj. nije iskazao potreban stepen zainteresovanosti za radno angažovanje kod tuženog. Stoga nema pravo na razliku plate i doprinose koje potražuje tužbenim zahtevom, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Pored toga, kod utvrđenog činjeničnog stanja, na strani tuženog ne postoji krivica zbog radnog neangažovanja tužioca jer je zbog opštepoznatih događaja usled ratnih dešavanja na području AP Kosovo i Metohija sedište tuženog privremeno premešteno u Gračanicu.

Kod navedenog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Činjenica na koju ukazuje revizija da su rešenja tuženog od 05.07.2013. godine i od 30.07.2013. godine doneta na osnovu Zaključka Vlade RS od 17.07.2003. godine za koji je utvrđeno da je neustavan, bez uticaja je na pravilnost pobijane odluke. Ovo stoga, što je tužilac u periodu potraživanja, u kome, dakle nije radio, na osnovu navedenih rešenja primao naknadu plate u visini minimalne zarade, a uplaćivani su mu i doprinosi za socijalno osiguranje, a što tužilac nije sporio.

Navodi revizije ukazuju na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, što nisu razlozi za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u potvrđujućem delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 19.08.2013. godine, a podneskom od 22.05.2017. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 986.750,20 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, našao da revizija tužioca, u navedenom delu, nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković