Presuda Vrhovnog suda o pravu državnog službenika na naknadu troškova prevoza

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3997/20 od 16.11.2020. godine stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 583/19 od 17.09.2019. godine u stavu prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime duga naknade troškova prevoza za dolazak na rada i odlazak sa rada za period od februra 2013. godine zaključno sa decembrom 2014. godine, isplati iznose pojedinačno opredeljene sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate. Stavom trećim izreke, potvrđeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude za iznos od 174.120,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate, a žalba tužene u tom delu odbijena je kao neosnovana. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude u preostalom delu i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca u delu da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade parničnih troškova isplati preko iznosa od 174.120,00 dinara do iznosa 184.100,00 dinara za iznos od 9.980,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 39.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u stavu drugom, četvrtom i petom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23), pa je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem tužene broj ... od 19.12.2011. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme u Ministarstvu pravde, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravnom zavodu u Beogradu, na radnom mestu na poslovima obezbeđenja Zavoda u Službi za obezbeđenje Kazneno- popravnog zavoda u Beogradu, počev od 20.12.2011. godine. Dana 20.05.2011. godine upućen je u KPZ u Nišu, a rešenjem tužene ... od 18.07.2012. godine, tužiocu je prestalo privremeno upućivanje zaključno sa 31.07.2012. godine. Tužilac živi u ... i u periodu od februara 2013. godine do decembra 2014. godine do radnog mesta u Beogradu je putovao, rad kod tuženog organizovan je po smenama 12-24-48, a od februara 2012. godine do decembra 2014. godine nisu mu isplaćeni troškovi prevoza. U spornom periodu je koristio autobuski prevoz, naknada za prevoz je ukupno iznosila 883.562,85 dinara, što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Prema stanovištu prvostepenog suda, postoji obaveza tužene da tužiocu isplati u celini troškove koje je tužilac kao nužne imao, za dolazak na rad i odlazak sa rada, bez obzira što nije podnosio zahtev za naknadu troškova, na osnovu odredbe člana 37. stav 1. i stav 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, iz člana 2. stav 1. tačka 1. i člana 13. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, da navedeni propisi ne predviđaju obavezu zaposlenog da za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza, koji mu pripadaju po osnovu rada mora da podnese poseban zahtev, kao i dokaz da je iste zaista imao.

Drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, pa je preinačio odluku prvostepenog suda, sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju tužilac nije pisanim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova i zbog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na njihovu naknadu ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu, da predmetno pravo spada u druga primanja za čije ostvarivanje je nužno poštovati postupak propisan pravilima 140-143. Zakona o državnim službenicima, da je tužilac to propustio da učini, da postojanje pravnosnažnog rešenja rukovodioca organa o priznanju prava policijskog službenika i naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada odnosno presude Upravnog suda, materijalna pretpostavka koja mora biti ispunjena da bi u parnici policijski službenik ostvario pravo na isplatu novčanog potraživanja po tom osnovu, da suprotno zaključku prvostepenog suda ne postoji odgovornost tužene za štetu koju tužilac trpi, pa je zbog pogrešne primene materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o naknadi troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…99/10), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1.), a u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Prema stanovištu Vrhovnog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu, jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac rešenjem u smislu odredaba Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni sud smatra da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika

Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i na odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz ... gde ima prebivalište do Beograda gde je mesto rada i odlazak sa rada. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza za tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem, na osnovu visine mesečne pretplatne karte na relaciji ...-Beograd.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP,odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke drugostepene odluke, pa je primenom odredaba članova 153, 154. i 165. stav 2. ZPP obavezana tužena da tužiocu naknadi troškova drugostepenog postupka za pristup punomoćnika tužioca na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara (ukupno 21.000,00 dinara), a tužiocu pripadaju i troškovi revizijskog postupka i to: za sastav revizije 18.000,00 dinara, sudske takse na reviziju 76.271,24 dinara i na odluku o reviziji 97.500,00 dinara, pa troškovi drugostepenog i revizijskog postupka ukupno iznose 212.771,24 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Tužiocu nije priznato pravo na naknadu troškova pred drugostepenim sudom za sastav podneska od 01.11.2022. godine, imajući u vidu da se ne radi o troškovima koji su bili nužni radi vođenja parnice.

Tuženoj ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković