Nezakonitost sporazumnog raskida radnog odnosa bez potpisa zaposlenog

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pobijajući je u potvrđujućem delu (stav prvi izreke).

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenom postupku. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je ugovorom o radu br. .../... od 19.10.2018. godine, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog za obavljanje poslova ... . Radni odnos mu je prestao 21.03.2019. godine na osnovu rešenja o sporazumnom raskidu radnog odnosa ...-...-... od 20.03.2019. godine. U pouci o pravnom leku navedeno je da protiv rešenja tužilac može pokrenuti spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja. Navedeno rešenje tužilac nije potpisao. Veštačenjem veštaka ekonomske struke utvrđena je visina izgubljene zarade za period za koji tužilac postavljenim zahtevom traži naknadu iste, umanjena za iznos prihoda po osnovu rada koje je tužilac ostvario radom kod drugog poslodavca u julu i avgustu 2019. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 177. i Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 75/14...95/18), usvojili tužbeni zahtev i pobijano rešenje poništili kao nezakonito, obavezali tuženog da tužioca vrati na rad, naknadi mu štetu u vidu izgubljene zarade i uplati doprinose.

Naime, jedan od razloga za prestanak radnog odnosa iz člana 175. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 75/14...95/18) je i sporazum između zaposlenog i poslodavca koji saglasno članu 177. istog zakona mora izražavati saglasnost volje ugovornih strana.

Odredbom člana 177. Zakona o radu u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana zakona predviđeno je da pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona, osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, prava u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radno-pravno dejstvo, on mora da bude rezultat slobodno izražene volje.

Sporazumni prestanak radnog odnosa, u smislu člana 177. Zakona o radu, podrazumeva postojanje saglasnosti volja zaposlenog i poslodavca, na osnovu koje zaposlenom prestaje radni odnos. To je dvostrani pravni akt, sačinjen u pismenoj formi, potpisan od strane oba ugovarača, poslodavca i zaposlenog. U konkretnom slučaju takav sporazum nije zaključen, imajući u vidu da tužilac nije potpisao tekst sporazuma sačinjenog 20.03.2019. godine, pa nižestepeni sudovi pravilno zaključuju da u situaciji kada je izostao sporazum tužioca kao zaposlenog i tužene kao poslodavca o prestanku radnog odnosa, u formi i na način propisan zakonom, nisu ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužiocu po ovom osnovu.

Neosnovano se navodima revizije ukazuje da nižestepeni sudovi u konkretnom slučaju nisu cenili pravnu prirodu Sporazuma o prestanku radnog odnosa. Naime, pisani sporazum poslodavca i zaposlenog po svojoj pravnoj prirodi, predstavlja dvostrano-obavezni ugovor koji mora biti sastavljen u pismenoj formi i potpisan od strane ugovarača, a zaključuje se dobrovoljno tj. saglasnošću volja poslodavca i zaposlenog, i predstavlja izraz njihove slobodne volje, što pravilno cene nižestepeni sudovi. Zakon o radu ne propisuje obavezni sadržaj ovog Sporazuma, niti iz kojih razloga se može zaključiti, važno je da između ugovornih strana dođe do saglasnosti volja, a inicijativu za zaključenje ovog Sporazuma mogu dati i poslodavac i zaposleni, s tim što pre njegovog potpisivanja, poslodavac mora zaposlenog pisanim putem obavestiti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Sporazum pretpostavlja da su se ugovarači složili u svojim interesima i o tome usaglasili.

Sledom navedenog,nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da stranke, nisu iskazale saglasnost volja u pogledu prestanka radnog odnosa tužioca u situaciji kada je utvrđeno da tužilac nije potpisao sporazum o prestanaku radnog odnosa,pa nisu bili ispunjeni uslovi za prestanak radnog odnosa tužioca u smislu člana 177. stav 1. ZOR.

Pri tom Vrhovni sud je imao u vidu navode revizije kojima se ukazuje da je da je nastupila prekluzija tj. gubitak prava na sudsku zaštitu, zbog čega je tužbu tužioca trebalo odbaciti. Međutim, tužilac je tužbu podneo u skladu sa uputstvom o pravnom leku koje mu je dato u rešenju o sporazumnom prestanku radnog odnosa, pa se ne može smatrati da je tužba neblagovremena ako je podneta pre isteka roka od 90 dana niti tužilac može trpeti štetne posledice pogrešno datog uputstva o roku za izjavljivanje pravnog leka.

Imajući u vidu da je tužiocu ugovor o radu nezakonito otkazan, osnovan je njegov zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, naknadu štete u vidu izgubljene zarade i uplatu doprinosa.

Zbog toga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sldedom navedenog, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković