Ograničavanje prava na naknadu troškova prevoza internim aktima poslodavca

Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je isplata neisplaćene zarade za mesec jun 2020. godine, naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2019. godinu i o uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje u odnosu zaradu za mesec jun 2020. godine. Zahtev tužioca za isplatu zarade i uplatu doprinosa je odbijen kao neosnovan jer tužilac u junu 2020. godine nema nijedan sat vremena provedenog na radu te mu ne pripada zarada za ovaj mesec, a prema nalazu veštaka tužilac je u celosti iskoristio godišnji odmor za 2019. godinu, te je tužbeni zahtev tužioca i u ovom delu odbijen kao neosnovan. O ovom pravu tužioca odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od pravnog shvatanja izraženog u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene članova 75. i 104. Zakona o radu. Ukazivanje u reviziji na drugačije nižestepene odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav izražen u toj odluci, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23), na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 22.07.2020. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 30.290,08 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, to je Vrhovni sud primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Protiv dela stava drugog i trećeg izreke drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava s tim što je predložio da se u ovom delu odluči primenom člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku u ovom delu nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u ovom delu tužiocu nisu isplaćivani troškovi prevoza a udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada je 2 km u jednom pravcu. Tužilac je na posao nekada išao tako što ga je vozio komšija kojem je plaćao oko 300 do 400 dinara dnevno za oba pravca, u zavisnosti kada je i koliko imao, nekada je išao pešice, a jedno vreme je išao i sopstvenim motociklom. Prema nalazu i mišljenju veštaka tužiocu po osnovu troškova prevoza za odlazak i povratak sa rada pripada iznos od 73.500,00 dinara, za ceo period tužbenog zahteva.

Naime, članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa Opštim aktom i ugovorom o radu i to: za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 42. stav 1. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog od 30.06.2018. godine, propisano je da ako zaposleni živi, boravi ili kome je mesto stanovanja udaljeno od mesta rada za više od 2,5 km u jednom pravcu, zaposlenom se isplaćuju putni troškovi za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, osim ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade troškova za prevoza za dolazak i odlazak sa rada za period od 09.01.2017. do 08.06.2020. godine isplati ukupan iznos od 94.500,00 dinara sa obrazloženjem da je provedenim dokazima utvrđeno da je mesto prebivališta tužioca udaljeno od mesta rada oko 2 km što je potvrdio i sam tužilac u svom iskazu, da je Pravilnikom o radu tuženog regulisano da se putni troškovi isplaćuju ukoliko je mesto stanovanja udaljeno od mesta rada za više od 2,5 km, pa je primenom Zakona o radu i Pravilnika o radu tuženog odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 09.01.2017. do 08.06.2020. godine isplati ukupan iznos od 73.500,00 dinara, dok je u preostalom delu za veći iznos od dosuđenog pa do traženog iznosa od 94.500,00 dinara tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda kojim je ocenio da tužiocu na ime troškova za dolazak i odlazak sa rada za utuženi period pripada iznos od 73.500,00 dinara, te je u preostalom delu za veći iznos od dosuđenog pa do traženog iznosa od 94.500,00 dinara tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, imajući u vidu da propisivanjem kriterijuma distance (najmanje 2,5 km od mesta stanovanja zaposlenog do mesta rada), tuženi kao poslodavac utvrđuje nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, budući da isti ne propisuje ovakav kriterijum, te da se odredbe Pravilnika o radu ne mogu primeniti. Dakle, poslodavac ima ovlašćenja da opštim aktom ili ugovorom o radu uredi pitanje isplate troškova zaposlenog za dolazak i odlazak sa rada, ali da ovo pravo poslodavca nije neograničeno već isto mora biti u skladu sa imperativnim normama Zakona o radu koje se u konkretnom slučaju primenjuju. Stoga je suprotno navodima revizije u odnosu na zahtev tužioca za naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pravilno postupao drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu, usvojio zahtev tužioca u visini utvrđenoj dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka, dok je za veći iznos od iznosa obračunatog osnovnim nalazom i mišljenjem odbio zahtev tužioca kao neosnovan, budući da se isti odnosi na period kada tužilac nije bio u radnom odnosu kod tuženog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Pravilno je postupao drugostepeni sud kada je našao da je tužilac u konkretnom slučaju delimično uspeo u sporu pri čemu su se dokazi tokom prvostepenog postupka izvodili u većoj meri povodom odbijenog dela tužbenog zahteva, te da su do okončanja postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom nastali troškovi kako u odnosu na usvajajući deo zahteva tako i u odnosu na veći deo zahteva, pa je pravilno odlučio drugostepeni sud da svaka stranaka snosi svoje troškove primenom člana 153. stav 2. ZPP.

Tužilac nije uspeo u postupku po reviziji pa nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio i opredelio u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković