Naknada štete za izgubljenu dobit iz nedokazane dodatne delatnosti

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dejan Stanić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sektor za vanredne situacije sa sedištem u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 376/2024 od 09.05.2024. godine, u sednici veća održanoj 28.05.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 376/2024 od 09.05.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P1 212/23 od 04.12.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene dobiti za period od 31.12.2020. godine isplati 1.128.672,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.12.2020. godine do isplate, te da tužiocu na ime naknade za buduću štetu koju će tužilac trpeti zbog gubitka zarade nemogućnosti napredovanja i daljeg razvijanja, te trajno povećanih potreba za period posle 01.01.2021. godine, pored mesečne rente u iznosu od 23.547,37 dinara dosuđene presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P1 27/21 od 24.11.2022. godine, plaća mesečnu rentu u iznosu od još 9.949,95 dinara mesečno, sve ukupno 33.497,32 dinara mesečno, do 05. u mesecu za tekući mesec počev od 01.01.2021. godine pa sve dok za to postoje zakonski uslovi; stavom drugim izreke, obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 794.789,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 376/2024 od 09.05.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je usvojena, pa je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P1 212/23 od 04.12.2023. godine preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene dobiti za period do 31.12.2020. godine isplati iznos od 1.128.672,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2020. godine do isplate, te da tužiocu na ime naknade buduće štete zbog gubitka zarade nemogućnosti napredovanja i daljeg razvijanja, te trajno povećanih potreba za period posle 01.01.2021. godine pored mesečne rente u iznosu od 23.547,37 dinara dosuđene presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P1 27/21 od 24.11.2022. godine, plaća mesečnu rentu u iznosu od još 9.949,95 dinara mesečno, odnosno sve ukupno 33.497,32 dinara mesečno, do 05. u mesecu za tekući mesec počev od 01.01.2021. godine pa sve dok za to postoje zakonski uslovi, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 653.000,96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate; stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj nadoknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 33.750,000 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 408. i člana 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 26.12.2018. godine pretrpeo tešku telesnu povredu na radu u vidu preloma L1 pršljena kičmenog stuba. Rešenjem RF PIO od 18.06.2020. godine tužiocu je utvrđen potpuni gubitak radne sposobnosti kao posledica navedene povrede počev od 11.07.2019. godine, a rešenjem tužene od 04.09.2020. godine utvrđen je prestanak radnog odnosa tužiocu počev od 14.07.2020. godine zbog gubitka radne sposobnosti. Presudom prvostepenog suda P1 27/21 koja je delimično potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 573/2023 od 15.06.2023. godine pravnosnažno je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne i materijalne štete i to na ime razlike između isplaćene naknade plate za vreme privremene sprečenosti za rad (bolovanja) i plate koju bi tužilac ostvario da je radio do 16.07.2020. godine, na ime razlike između isplaćene penzije i visine plate koju bi tužilac ostvario da je radio kod tužene do 31.12.2020. godine, na ime troškova lečenja, nabavke lekova, specijalističkih pregleda i sprovođenja fizikalne terapije, na ime naknade za buduću štetu koju će tužilac trpeti u vidu gubitka plate i nemogućnosti napredovanja i daljeg razvijanja, te trajno povećanih potreba, obavezana je tužena da tužiocu plaća mesečnu rentu do 05. u mesecu za tekući mesec počev od 01.01.2021. godine pa sve dok za to postoje zakonski uslovi i na ime naknade nematerijalne štete i to za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. Navedenim presudama pravnosnažno je odlučeno o osnovu odgovornosti tužene za nastalu štetu tužioca, kao i da na strani tužioca nema doprinosa nastanku štete. Tužilac je pre zasnivanja radnog odnosa kod tužene i za sve vreme radnog odnosa obavljao elektroinstalaterske poslove i na taj način dodatno privređivao, pa je 29.03.2013. godine osnovano preduzetničku radnju AA PR Elektrousluge AA ELEKTRO preko koje je u periodu maj – oktobar 2013. godine prometovao po osnovu pruženih usluga 200.500,00 dinara ili prosečno 40.100,00 dinara mesečno dodatnih prihoda, ne računajući prihode od fizičkih lica za izvršene usluge u gotovom novcu bez evidencije preko poslovnog računa. Na predlog Sindikata 21.10.2013. godine privremeno je prekinuo obavljanje preduzetničke delatnosti zbog dileme da li pripadnik MUP-a može da obavlja registrovanu privrednu delatnost, ali je nastavio u slobodno vreme da ostvaruje elektroinstalaterske usluge prema fizičkim licima i ostvaruje dodatne prihode. U periodu od 26.12.2018. do 31.12.2020. godine (dana veštačenja) tužilac nije bio u mogućnosti da obavlja navedene usluge fizičkim licima i ostvaruje dodatne prihode, zbog čega je po oceni prvostepenog suda pretrpeo materijlanu štetu u iznosu od 1.128.672,00 dinara utvrđenu veštačenjem, a veštačenjem je utvrđena i buduća šteta zbog nemogućnosti dodatnog rada u periodu od 01.01.2021. do 15.07.2034. godine (kada bi po redovnom toku otišao u penziju) u kom periodu bi ostvarivao mesečno minimalno 200 evra, ukupno 5.079.024,00 dinara, zbog čega trpi i buduću štetu u mesečnom iznosu od 9.949,95 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, pa je isti usvojio sa pozivom na odredve člana 185, 186, 188, 189. – 192. ZOO.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, ceneći da je prvostepeni sud odlučio na osnovu pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je preinačujući prvostepenu presudu pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 189. ZOO propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (stav 1.); visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo (stav 2.); pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (stav 3.).

Odredbom člana 190. ZOO propisano je da će sud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.

Odredbom člana 195. stav 2. ZOO propisano je da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene i smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu.

Vrhovni sud prihvata pravni stav i zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao da je za njega, zbog gubitka radne sposobnosti nastupila materijalna šteta iz navedenih zakonskih odredbi u visini, odnosno iznosima koji su tužicu dosuđeni prvostepenom presudom, jer nije dokazao kako, na koji način i u kom obimu je tužilac van radnog vremena, ostvarivao prihode po osnovu dodatne delatnosti, nakon što je zatvorio svoju preduzetničku radnju. Iskazima saslušanih svedoka potvrđena je činjenica da je tužilac obavljao navedene poslove nakon radnog vremena i to samo za fizička lica i nakon zatvranja preduzetničke radnje, ali se isti nisu izjašnjavali o visini tih prihoda. Ne može se prihvatiti ni visina dodatnih prihoda tužioca utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, zato što je prema nalazu veštaka visina tražene štete utvrđena prema ostvarenim mesečnim prihodima koje je tužilac ostvarivao dok je imao preduzetničku radnju, a ne po osnovu prihoda koje je ostvario nakon zatvaranja preduzetničke radnje, a pre povređivanja. Zbog navedenog tužbeni zahtev tužioca nije osnovan, jer tužilac nije dokazao visinu mesečnih prihoda na ime dodatnih poslova za koje tvrdi da ih je obavljao, pa je drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, a za svoju odluku dao je jasne i dovoljne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Iz iznetih razloga neosnovani sud revizijski navodi tužioca da je drugostepeni sud odlučio pogrešnom primenom materijlanog prava i isti nisu od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude, zbog čega je Vrhovni sud reviziju tužioca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković