Pravo državnog službenika na naknadu troškova prevoza bez podnošenja zahteva

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 178/19 od 01.02.2019. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1 178/19 od 08.04.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2635/14 od 15.10.2018. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za period od februara 2013.godine zaključno sa decembrom 2014.godine, isplati novčane iznose po mesecima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv presude drugostepenog suda, odluka sadržanih u stavu drugom i trećem izreke presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud o tužiočevoj reviziji nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredbe o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20 –u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene na neodređeno vreme, na poslovima ... u ... Kazneno-popravnog zavoda u Beogradu, počev od 20.12.2011. godine. Rešenjem tužene od 06.12.2013. godine raspoređen je na radno mesto ... u zvanju ... u ... KZP u Beogradu. Prebivalište tužioca je u ..., a rad obavlja u Beogradu. Tužena je predvidela proceduru po kojoj državni službenici i nameštenici, čije je mesto prebivališta udaljeno od sedišta poslodavca preko 50 km, ostvaruju pravo na naknadu troškova prevoza. Po toj proceduri, koja se primenjuje od 23.01.2013. godine, zaposleni su dužni da do poslednjeg radnog dana u mesecu dostave popunjen zahtev za naredni mesec, popunjenu izjavu na poleđini zahteva, kopiju lične karte i iskorišćene mesečne karte od ovlašćenog autoprevoznika ili pojedinačne originalne karte iskorišćene na relaciji za koje je zahtev upućen, iz kojih se jasno vidi relacija, vreme, datum puta i iznos. Upućivanjem zahteva državnom organu za naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, smatra se da je državni službenik podneo zahtev za ostvarivanje ovog prava i da državni organ donosi pojedinačno rešenje za primenu ovog prava, za čije donošenje je neophodno da podnosilac zahteva priloži adekvatan dokaz – iskorišćenu mesečnu kartu, shodno zahtevu koji je podneo. Ova procedura izmenjena je 05.11.2013. godine, tako što je za ovu kategoriju zaposlenih državnih službenika i nameštenika predviđeno da po isteku meseca dostavljaju zahtev za naknadu troškova prevoza, uz koji prilažu iskorišćenu originalnu mesečnu kartu, odnosno iskorišćene originalne pojedinačne karte ovlašćenog autoprevoznika. Svakog meseca, u periodu februar 2013. godine zaključno sa decembrom 2014. godine, tužilac je podnosio zahtev neposrednom rukovodiocu – vođi smene uz koji je dostavljao fotokopiju lične karte i potvrdu o visini mesečne karte za autoprevoznika „...“, za koje nije dobijao potvrdu da su zavedeni. Tužiocu je redovno isplaćivana naknada za troškove prevoza do februara 2013. godine, kao i počev od aprila 2015. godine. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke od 18.04.2017. godine utvrđena je visina troškova prevoza, za period od februara 2013. do decembra 2014. godine, u iznosu od 741.704,00 dinara mesečno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, primenom člana 13. Zakona o državnim službenicima, člana 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i članova 2. stav 1. i 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu, na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od februara 2013. godine zaključno sa decembrom 2014. godine, isplati ukupan iznos od 741.704,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilac pravo na naknadu troškova prevoza ostvaruje u skladu sa članom 140. Zakona o državnim službenicima – pisanim zahtevom koji se podnosi funkcioneru koji rukovodi državnim organom, a o tom zahtevu odlučuje se rešenjem. S obzirom da tužilac nije dostavio dokaz da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog eventualnog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, pa zato ne može sa uspehom tražiti po tom osnovu, ni kao zahtev za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda, u označenom delu, doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima (Službeni glasnik RS”, br. 79/05…99/10), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima. Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 62/06…95/18), državni službenik, između ostalog, ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (“Službeni glasnik RS” br. 98/07) predviđeno je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, (član 2. stav 1. tačka 1.), u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3.).

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što je morao da podnosi pismeni zahtev za naknadu, jer o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac, rešenjem u smislu člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Suprotno ovom shvatanju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika.

Navedenim zakonskim propisima tužiocu je, kao državnom službeniku zaposlenom kod tužene, priznato pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, čiji je smisao da se obezbedi prisustvo zaposlenog na radu, pri čemu navedeno pravo nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno podnosio troškove. Tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati troškove koje je imao za dolazak na rad iz mesta ..., gde ima prebivalište, do Beograda gde je mesto rada i odlazak sa rada. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuje obavezu zaposlenog da za ostvarivanje svog zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnosi rukovodiocu poseban zahtev. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Visina naknade troškova prevoza tužioca za dolazak na rad i odlazak sa rada na navedenoj relaciji u spornom periodu utvrđena je veštačenjem, na osnovu visine mesečne pretplatne karte na relaciji ...-Beograd koja se u spornom periodu nije menjala.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka imajući u vidu da su isti pravilno odmereni primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 416. stav 1. ZPP,odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluku u drugom stavu izreke, Vrhovni kasacioni sud doneo je primenom odredaba članova 153, 154. i 165. stav 2. ZPP, te je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, i to na ime sastava revizije, shodno tarifnom broju 16. Tarife o nagradam i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić