Uslovi za isplatu naknade za prekovremeni rad profesionalnim vojnim licima

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA, mesto rada u ..., selo ..., čiji je punomoćnik Siniša Lunić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 854/25 od 21.05.2025. godine, u sednici održanoj 23.10.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 854/25 od 21.05.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2596/24 od 30.10.2024. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime uvećane plate za prekovremeni rad za period od novembra 2018. godine do novembra 2020. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime uvećane plate za prekovremeni rad isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 203.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 854/25 od 21.05.2025. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime uvećane plate za prekovremeni rad za period od novembra 2018. godine do novembra 2020. godine isplati pojedinačne novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate, kao u sadržini tog stava. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi parnične troškove u iznosu od 203.200,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate i obavezan tužilac da tuženoj na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 18.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio profesionalno vojno lice na službi u ... Vazduhoplovnoj brigadi. Rešenjem tužene 03.03.2017. godine tužiocu je određen osnovni koeficijent prema činu i dužnosti od 0,89, po osnovu posebnih uslova službe u Vojsci Srbije dodatni koeficijent u visini od 20% osnovnog koeficijenta, po osnovu navršenih godina rada u radnom odnosu određen dodatak na platu u vrednosti od 1,2%, koji će se uvećati za 0,4% od plate za svaku sledeću navršenu godinu rada u radnom odnosu, i po osnovu posebnih uslova službe, a zbog težine, karaktera i trajanja rada, dodatni koeficijent u visini od 0,226 osnovnog koeficijenta. Izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko – finansijske oblasti i utvrđeno da je tužilac ostvario prekovremene sate. Utvrđena je i visina potraživanja tužioca. Tužilac nije podneo zahtev nadležnoj vojnoj jedinici za korišćenje slobodnih sati, odnosno za priznavanje prava na naknadu po osnovu prekovremenog rada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u skladu sa odredbama člana 85. i člana 98. Zakona o Vojsci Srbije, člana 34. i člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije usvojio tužbeni zahtev za isplatu uvećane plate za prekovremeni rad za utuženi period. Kako tužena nije omogućila tužiocu korišćenje slobodnih sati ostvarenih prekovremenim radom, niti mu je isplatila uvećanu platu po tom osnovu, odgovorna je nastalu štetu koju je prourokovao njen organ u skladu sa članom 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, s pozivom na odredbe člana 6. stav 1, člana 83, člana 85, 98. i 141. Zakona o Vojsci Srbije, člana 34. i člana 57. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Tužilac nije podnosio zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada, a za ostvarivanje prava po osnovu prekovremenog rada bilo je neophodno da se obrati starešini vojne jedinice radi priznavanja i konkretizovanja tog prava, odnosno utvrđivanje prava na slobodne sate, kao pravila, ili prava na isplatu uvećane plate kao izuzetka, za koje je potrebno utvrditi ispunjenost predviđenih uslova (nemogućnost korišćenja slobodnih sati zbog obimnosti prekovremenog rada i postojanja saglasnosti ministra odbrane za isplatu prekovremenog rada). O pravu tužioca na uvećanu platu za prekovremeni rad odlučuje rešenjem nadležni starešina. Takav akt ima svojstvo upravnog akta čija se sudska kontrola ostvaruje u upravnom sporu. Kako tužilac za period potraživanja nije preduzeo sve potrebne radnje radi ostvarivanja prava na naknadu za prekovremeni rad, niti mu je to pravo priznato u upravnom postupku rešenjem nadležnog starešine nema nezakonitog, odnosno nepravilnog rada državnih ograna, službenih lica, a time ni uslova za građansko-pravnu odgovornost države za naknadu štete u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga tužilac nema pravo na traženu isplatu naknade za prekovremeni rad u spornom periodu.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, profesionalno vojno lice, tužbenim zahtevom traži isplatu uvećane plate po osnovu prekovremenog rada jer po osnovu ostvarenih sati prekovremenog rada nije koristio slobodne dane. U utuženom periodu nije podnosio zahteve nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada. Tužena u tom periodu nije izvršila preraspodelu radnog vremena.

Naime, profesionalnom vojnom licu zbog posebnih uslova pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije prema članu 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 94/19) utvrđuje se koeficijent za obračun plate koji je od 20% do 50% veći od koeficijenta koji se utvrđuje na osnovu položaja i čina. Kao element posebnih uslova rada pod kojima profesionalno vojno lice vrši službu u VS predviđen je između ostalog i rad duži od punog radnog vremena, kojim se u skladu sa stavom 2. istog člana smatra rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili sličnih dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana. Prema Pravilniku o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ broj 10 od 20.04.2017. godine – prečišćeni tekst) oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na neodređeno vreme zbog posebnih uslova rada pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 25% od osnovnog koeficijenta (član 15 stav 2 Pravilnika). Takođe, profesionalnom vojnom licu u skladu sa članom 85. Zakona o Vojsci Srbije uvećava se plata za časove noćnog, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. stav 1. ovog Zakona. U skladu sa članom 35. stav 4. Pravilnika profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. stav 1. i 2. Zakona ne pripada uvećanje iz člana 32. i 33. ovog Pravilnika i stava 1. do 3. ovog člana.

Dakle, kada se ne radi o radu dužem od punog radnog vremena iz člana 83. Zakona o Vojsci Srbije profesionalni pripadnik Vojske Srbije ima pravo na uvećanje plate iz člana 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i člana 35. Pravilnika. S tim u vezi kada profesionalno vojno lice u skladu sa članom 98. stav 1. istog zakona, uz pismeni nalog starešine, po potrebi službe radi duže od punog radnog vremena to pravo ostvaruje u skladu navedenim Pravilnikom. U tom smislu u skladu sa članom 35. stav 1. Pravilnika ima pravo na slobodne sate (sat i po za svaki sat prekovremenog rada), a samo izuzetno mu se može isplatiti uvećana plata za 26% vrednosti radnog sata pod uslovom da nije mogao da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, ali uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (član 35. stav 3. Pravilnika).

Međutim, imajući u vidu odredbe člana 141. i 142. Zakona o Vojsci Srbije i člana 52. stav 3. Pravilnika prema kome nadležni starešina rešenjem utvrđuje i dodatke na platu (izuzev dodataka za noćni rad i rad u dane praznika koji nisu radni dani, a koji se ostvaruju na osnovu radne liste), naknadu plate (izuzev naknade plate za vreme odsustva sa rada na dan praznika koji je neradni dan, a koja se ostvaruje na osnovu radne liste), otpremninu, jubilarne nagrade, za ostvarenje prava po osnovu prekovremenog rada, kako je pravilno našao drugostepeni sud, neophodno je obraćanje starešini vojne jedinice radi priznanja i konkretizovanja tog prava – utvrđivanja prava na slobodne sate, kao pravila ili prava na isplatu uvećane plate, kao izuzetka za koji moraju biti ispunjeni uslovi predviđeni članom 35. stav 3. Pravilnika. To znači da ukoliko profesionalni pripadnik vojske ne podnese zahtev nadležnom starešini za priznavanje slobodnih sati na ime prekovremenog rada ili utvrđenje prava na isplatu uvećane plate ne postoji osnov njegovog eventualnog potraživanja uvećane plate za prekovremeni rad. S tim u vezi, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak drugostepenog suda, da u konkretnom slučaju nema osnova za potraživanje tužioca.

Naime, tužiocu bi, eventualno pripadala naknada štete u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, u situaciji da mu nije omogućeno korišćenje slobodnih sati priznatih pravnosnažnim rešenjem nadležnog starešine, odnosno da nije izvršena isplata novčanog iznosa utvrđenog takvim rešenjem, o čemu se u ovom slučaju imajući u vidu utvrđeno činjenično stanja ne radi.

Imajući u vidu navedeno neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Ukazivanje revidenata na dugačiju sudsku praksu izraženu u odlukama nižestepenih sudova ne sprečava pravilnu primenu materijalnog prava u konkretnom slučaju.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković