Presuda Vrhovnog suda o preobražaju radnog odnosa u javnom sektoru

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1852/23 od 31.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima „vozač ... u ...“ na osnovu ugovora o radu zaključenog 08.08.2016. godine na određeno vreme od 3 meseca (od 08.08.2016. godine do 08.11.2016. godine), aneksa I od 08.11.2016. godine na 6 meseci (od 09.11.2016. godine do 08.05.2017. godine), aneksa II od 08.05.2017. godine na 12 meseci (od 09.05.2017. godine do 08.05.2018. godine) i aneksa III od 07.05.2018. godine na 2 meseca (od 01.05.2018. godine do 08.07.2018. godine). Nakon toga, tužilac je kod tuženog radio na poslovima vozača na osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključenog 09.07.2018. godine na 35 dana (od 09.07.2018. godine do 24.08.2018. godine), koji mu je otkazan rešenjem tuženog od 24.08.2018. godine, uz prestanak radnog odnosa sa danom donošenja rešenja. Tužilac je ponovo kod tuženog zasnovao radni odnos na poslovima „vozača“ na osnovu ugovora o radu br. ../18 od 24.08.2018. godine na određeno vreme za period od 27.08.2018. godine do 24.07.2020. godine. Rešenjem tuženog br. ../20 od 24.07.2020. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa 24.07.2020. godine zbog isteka roka na koji je radni odnos zasnovan, na osnovu člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta tuženog, pod rednim brojem 15 sistematizovano je radno mesto „vozač“, sa opisom poslova bliže navedenim u pravilniku, sa uslovima za ovo radno mesto u pogledu stručne spreme, vozačke dozvole određene kategorije i radnog iskustva, pri čemu za ovo radno mesto nije predviđen broj izvršilaca. Dana 24.11.2017. godine, tuženi se obratio Opštini Majdanpek, kao svom osnivaču, kako bi ga upoznao sa problemom upražnjenog radnog mesta vozača i neophodnim brojem izvršilaca, ali je opština odgovorila da njeni organi nisu nadležni za davanje odobrenja za nova zapošljavanja te je iz tog razloga zahtev prosleđen nadležnoj komisiji Ministarstva finansija koja na njega nije odgovorila.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca s pozivom na odredbe člana 175. stav 1. u vezi člana 37. Zakona o radu, člana 32. tačka 8. Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“ br. 129/07 ... 47/18), člana 12. stav 4. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/15) i članove 27e. stav 34. i 105. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ br. 95/18). Ovo stoga što se nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa tužioca zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, jer je u u periodu kada je tužilac radio kod tuženog na snazi bila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Kako predmetno rešenje o prestanku radnog odnosa nije nezakontio, neosnovan je i zahtev tužioca za vraćanje na rad u smislu člana 191. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana presuda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 95/18) uspostavlja radni odnos na ne neodređeno vreme kao pravilo, a rad na određeno vreme kao izuzetak od tog pravila isključivo u slučajevima predviđenim tim zakonom (član 37.).

Članom 37. stav 1. Zakona o radu, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Prema stavu 2. istog člana, poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca; Prema stavu 3. istog člana, prekid kraći od 30 dana ne smatra se prekidom perioda iz stava 2. ovog člana. Prema stavu 6. istog člana, ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Prema članu 175. tačka 1. Zakona o radu, radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan. Prema članu 197. ovog zakona, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepuno radno vreme, do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije (stav 1.). Ugovor iz stava 1.ovog člana, zaključuje se u pisanom obliku (stav 2.).

Iz navedenog proizlazi da postoje dve situacije koje dovode do transformacije ugovora o radu na određeno vreme. U prvom slučaju radi se o situaciji da je zasnovan radni odnos na neodređeno vreme ukoliko je zaposleni zasnovao radni odnos protivno odredbama u kojima zakon predviđa uslove i dozvoljene slučajeve zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme. Druga situacija koja dovodi do preobražaja nastupa u slučaju da zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 54/09) objavljenim u ''Službenom glasniku RS'', br. 108/2013 od 06.12.2013. godine, u članu 27.e) dodati su novi stavovi 34. i 35., kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava Zakona, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Navedena odredba člana 27.e), stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama (''Službeni glasnik RS'', br. 142/14 ... 149/20), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2016. godine (''Službeni glasnik RS'', br. 103/15), do 31.12.2017. godine (''Službeni glasnik RS'', br. 99/16), do 31.12.2018. godine (''Službeni glasnik RS'', br. 113/17), do 31.12.2019. godine (''Službeni glasnik RS'', br. 95/18 ... 31/19), odnosno do 31.12.2020. godine (''Službeni glasnik RS'', br. 72/19 ... 149/20). Odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima uz saglasnost nadležnog organa Vlade, su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, koje propisuju uslove za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 105. tog Zakona.

U konkretnom slučaju, tuženi je javno preduzeće koje je, na osnovu odredbe člana 2. stav 1.tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br. 54/09...72/19), korisnik javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog Zakona. Tužilac je radio kod tuženog na poslovima „vozača" po osnovu zaključenog ugovora o radu na određeno vreme i više aneksa ugovora o radu i to počev od 08.08.2016. godine zaključno sa 08.07.2018. godine. Nakon toga, radio je kod tuženog na poslovima „vozača" po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 09.07.2018. godine do 24.08.2018. godine, kada mu je na osnovu rešenja tuženog od 24.08.2018. godine otkazan navedeni ugovor o radu, uz prestanak radnog odnosa sa danom 24.08.2018. godine. I najzad, radio je kod tuženog na poslovima „vozača" po osnovu ugovora o radu na određeno vreme počev od 27.08.2018. godine do 24.07.2020. godine, kada mu je na osnovu predmetnog rešenja tuženog br. ../20 od 24.07.2020. godine otkazan navedeni ugovor o radu br. ../18 od 24.08.2018. godine zbog isteka roka na koji je radni odnos sa njim zasnovan.

U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa jer je tužilac kod tuženog radio u periodu kraćem od 24 meseca, odnosno nije nastavio da radi kod tuženog najmanje pet dana nakon isteka 24 meseca od zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme. Suprotno navodima revizije, tuženi je sa tužiocem zaključivao više ugovora o radu na određeno vreme, odnosno aneksa ugovora, u skladu sa odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, a ukupno ugovor o radu od 08.08.2016. godine (sa aneksima) nije bio trajanja dužeg od 24 meseca, kao ni kasnije zaključeni ugovor o radu od 24.08.2018. godine u smislu odredbe stava 2. istog člana, pa nije bilo zloupotrebe ove pravne forme radnog angažovanja od strane tuženog, pri čemu je u međuvremenu tužilac kod tuženog radio na istim poslovima po osnovu ugovra o obavljanju privremenih i povremenih poslova, što je rad van radnog odnosa. Tužilac je u spornom periodu, između dva zaključena ugovora o radu nikada nije radio bez pravnog osnova neprekidno pet radnih dana, već je njegovo angažovanje uvek imalo definisan osnov u zaključenom ugovoru. Pošto su stranke uvek zaključivale pismene ugovore, nema mesta primeni fikcije o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme danom stupanja na rad u smislu člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Osim toga, tužilac je kod tuženog bio radno angažovan po ugovorima o radu na određeno vreme, u periodu kada tuženi kao korisnik javnih sredstava, prema Zakonu o budžetskom sistemu, nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj. Zabrana zapošljavanja novih lica konzumira u sebi i zabranu preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme nakon 07.12.2013. godine sve do 24.07.2020. godine, kada je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Iz izloženih razloga, nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi. Ugovor o radu koji je zasnovan na određeno vreme prestao je po samom zakonu na osnovu odredbe člana 175. Zakona o radu, a rešenje o prestanku radnog odnosa ima samo deklaratorni karakter, jer radni odnos na određeno vreme prestaje ex lege istekom vremena na koji je zasnovan, zbog čega je neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos.

Imajući u vidu da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, neosnovan je njegov zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično stanje što nije dozvoljeno u postupku po reviziji u smislu odredbe člana 407. stav 2. ZPP, te ove navode Vrhovni sud ne uzima u razmatranje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen primenom odredbe člana 165. ZPP imajući u vidu da nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke o reviziji.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković