Rešenje Vrhovnog suda o nedozvoljenosti revizije države u radnom sporu
Kratak pregled
Vrhovni sud je odbacio reviziju tužene Republike Srbije kao nedozvoljenu. Vrednost predmeta spora je ispod zakonskog cenzusa za reviziju. Sud je zaključio da ne postoje zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja prakse ili novog tumačenja prava.
Tekst originalne odluke
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3000/2025
05.11.2025. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Marije Terzić, Nadežde Vidić i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Zoran Georgiev iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo zdravlja RS, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1395/2025 od 18.07.2025. godine, u sednici održanoj 05.11.2025. godine, doneo je
R E Š E Nj E
NE DOZVOLjAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1395/2025 od 18.07.2025. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1395/2025 od 18.07.2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 650/24 od 10.04.2025. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime potraživanja po osnovu presude Osnovnog suda u Vranju P1 864/15 od 07.09.2017. godine koja je delimično potvrđena rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 4235/2017 od 22.12.2017. godine a po rešenju Osnovnog suda u Vranju II 966/2019 od 08.03.2019. godine kao i prema zaključku javnog izvršitelja Aleksandra Nikolića II 616/2019 od 26.03.2019. godine isplati na ime uvećane zarade za rad nedeljom za period od 19.09.2012. godine do 15.09.2015. godine, te na ime prekovremenog rada i po osnovu neisplaćene dnevnice za mart 2015. godine iznose određene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, kao i troškove izvršenja u iznosu od 10.988,85 dinara. Stavom drutim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 74.088,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 49.500,00 dinara o izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1395/2025 od 18.07.2025. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.
Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti potreba novog tumačenja prava, kao ni da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.
Pobijanom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime duga čiji su osnovi navedeni u prvostepenoj presudi isplati određene iznose, a po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Vranju i zaključku javnog izvršitelja Aleksandra Nikolića. O ovom pravu tužioca, kao i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim pravnim osnovom. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava u pogledu solidarne odgovornosti Republike Srbije, kao osnivača tužiljinog dužnika (Zdravstveni centar Vranje) koji se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda, u smislu odredbe člana 14. Zakona o stečaju. Naime, solidarna odgovornost osnivača za obaveze pravnog lica čiji je on osnivač, postoji i u slučaju ispunjenosti materijalno-pravnih uslova za otvaranje stečajnog postupka, a nad pravnim licem se ne može po zakonu sporvesti stečajni postupkak, zbog čega postoji solidarna odgovornost njegovog osnivača za obaveze tog pravnog lica. Na osnovu iznetog, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. stav 1. ZPP, te je odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku propisano je da je u parnicama iz radnog odnosa revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužbu radi isplate tužilac je podneo 12.08.2024. godine, a vrednost predmeta spora je 124.706,00 dinara.
Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković