Presuda Vrhovnog suda o nezakonitosti otkaza ali i nemogućnosti vraćanja na rad zbog stečaja

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dobrivoje Trajković, advokat iz ..., protiv tuženog Rudnik olova i cinka „Grot“ d.o.o. Vranje iz Krive Feje, čiji je punomoćnik Aleksandar Tasić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 5403/2022 od 19.04.2023. godine, u sednici veća održanoj 12.12.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 5403/2022 od 19.04.2023. godine u delu stava drugog izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje AA iz ... kojim je tražila da se obaveže tuženi Rudnik olova i cinka „Grot“ d.o.o. Vranje iz Krive Feje da tužilju vrati na rad, a u preostalom delu revizija tuženog se ODBIJA kao neosnovana.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 210/20 od 11.10.2022. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 210/20 od 24.01.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa tuženog od 17.05.2002. godine. Stavom drugim izreke, odbačen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da je tuženi vrati na radno mesto koje je obavljala pre donošenja nezakonitog rešenja ili na radne zadatke u okviru svoje kvalifikacije i radne sposobnosti. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati 399.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5403/22 od 19.04.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda, usvojen tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje od 17.05.2002. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužilje u delu u kome je tražila da se obaveže tuženi da tužilju vrati na radno mesto koje je obavljala pre donošenja nezakonitog rešenja ili na radne zadatke u okviru svoje kvalifikacije i radne sposobnosti, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 466.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do konačne isplate.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog, na radnom mestu ..., do dana donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa 17.05.2002. godine. Osporenim rešenjem tužilji je stavljeno na teret da je protivpravno prisvojila iznos od 9.000,00 dinara, koji je u ime preduzeća preuzela od firme „Energotex“ iz Bora i nije ga predala blagajni preduzeća, zbog čega joj je prestao radni odnos na osnovu člana 101. stav 1. tačka 4. i 5. tada važećeg Zakona o radu. Osporenom rešenju je prethodilo privremeno udaljenje sa rada, s obzirom da je protiv tužilje pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela utaje zbog osnovane sumnje da je protivpravno prisvojila iznos od 9.000,00 dinara. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Vranju K 630/2002 od 17.01.2003. godine, tužilja je oglašena krivom za krivično delo utaje iz člana 170. stav 1. KZ RS.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave, poništio osporeno rešenje kao nezakonito i obavezao tuženog da tužilju vrati na rad. Ovo iz razloga što donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu nije prethodilo upozorenje na razloge za otkaz, zato što je doneto nakon proteka rokova predviđenih odredbom člana 104. stav 1. tada važećeg Zakona o radu, te zbog toga što tužilji otkaz nije mogao da bude dat po osnovu otkaznog razloga iz člana 101. stav 1. tačka 5. istog zakona, s obzirom da u trenutku kada je doneto osporeno rešenje tužilja još nije bila pravnosnažno osuđena za krivično delo učinjeno na radu ili u vezi sa radom.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je u pobijanoj odluci primenjeno materijalno pravo kada je usvojen tužbeni zahtev tužilje.

Ocena zakonitosti rešenja kojim je zaposlenom otkazan ugovor o radu, pored utvrđivanja postojanja zakonom propisanog osnova i istinitosti činjenica na kojima je zasnovan otkazni razlog, zahteva i ocenu zakonitosti postupka u kome je ugovor o radu otkazan. Prema odredbi člana 101. stav 1. tačka 4. i 5. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/2001 i 73/2002), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanja i potrebe poslodavca i to ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom. Pre otkaza ugovora o radu iz ovog razloga (tačka 4), poslodavac je prema stavu 2. istog člana, dužan da zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu.

Naime, u konkretnom slučaju, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je tuženi, kao poslodavac, bio u obavezi da tužilju pre donošenja rešenja o otkazu upozori na postojanje razloga za otkaz, u smislu člana 101. stav 2. tada važećeg Zakona o radu. Upozorenje je deo procedure otkaza ugovora o radu na koje se zaposleni može, ali i ne mora izjasniti ali za zakonitost rešenja o otkazu neopohodno je da poslodavac zaposlenom omogući pravo na odbranu, jer pravilno dato upozorenje utiče i na zakonitost rešenja o otkazu. Zato suprotno isticanju tuženog, rešenje o udaljenju se ne može poistovetiti sa upozorenjem, pa su kao neosnovani ocenjeni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema oredbi člana 104. stav 1. i 2. istog zakona, poslodavac može dati zaposlenom otkaz ugovora o radu iz člana 101. stav 1. tačka 1. do 4, 6. i 7, u roku od tri meseca od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od šest meseci od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza, odnosno najkasnije do isteka roka zastarelosti utvrđenog zakonom za krivično delo, pa je u tom smislu pravilan i zaključak da je otkaz dat po proteku navedenih rokova, jer je osporeno rešenje doneto 17.05.2002. godine (tužilji uručeno 20.05.2002. godine), a činjenice koje su poslužile kao osnov za davanje otkaza tužilji (protivpravno pribavljanje 9.000,00 dinara) nastupile su juna 2001. godine.

Takođe, suprotno navodima revizije, a imajući u vidu da samo pravnosnažna krivična presuda predstavlja dokaz da je izvršeno krivično delo na radu ili u vezi sa radom, te da donošenju rešenja o prestanku radnog odnosa zaposlenom iz ovog razloga mora prethoditi pravnosnažna osuđujuća krivična odluka, što u konkretnoj situaciji nije slučaj, vodi pravilnom zaključku drugostepenog suda da nema mesta ovom otkaznom razlogu, jer u trenutku donošenja osporenog rešenja tužilja još uvek nije bila pravnosnažno oglašena krivom za učinjeno krivično delo na radu, s obzirom da je krivična presuda postala pravnosnažna 18.07.2003. godine, a rešenje o otkazu doneto 17.05.2002. godine.

Neosnovani su i navodi revizije koji se odnose na pasivnu legitimaciju tuženog. Naime, u tužbi je u svojstvu tuženog označen DP Rudnik olova i cinka „Grot“ iz Vranja. U toku trajanja parnice nad tuženim je otvoren postupak stečaja i u podnescima tuženog isti je označen kao DP Rudnik olova i cinka „Grot“ Kriva Feja – u stečaju, Vranje. Nakon okončane reorganizacije u stečaju izvršena je promena pravne forme društvenog preduzeća u formu privrednog društva, saglasno članu 478. stav 5. Zakona o privrednim društvima i tuženi označen kao Rudnik olova i cinka „Grot“ doo Vranje, Kriva Feja.

Međutim, kako je nad tuženim, nakon donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji od 17.05.2002. godine otvoren i započet stečajni postupak rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu St 62/05 od 21.11.2005. godine, to je svim zaposlenim prestao radni odnos nezavisno od njihove volje i volje poslodavca usled stečaja, shodno članu 98. tačka 5. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 70/2001 i 73/2001), zbog čega nije osnovan tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da bude vraćena na rad.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude primenom člana 416. stav 1. ZPP i člana 414. ZPP.

Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju, jer ovi troškovi nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke po reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković