Pravo na naknadu za ishranu i regres u nominalnom iznosu

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu postoji potreba da se o posebnoj reviziji tužioca odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23).

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema činjenicama navedenim u pobijanoj presudi, tužilac je do 31.08.2015. godine bio u radnom odnosu kod „Železnice Srbije“, a potom kod tuženog na osnovu aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine. U utuženom periodu na snazi je bio Kolektivni ugovor „Železnice Srbije“ od 01.02.2015.godine koji se primenjivao i kod tuženog. Pomenutim ugovorom u vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena je i mesečna vrednost naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ali na takav način da je svedena na vrednost jednog radnog časa ( član 57.stav 2.), a osnovna zarada se utvrđuje kao vrednost radnog časa koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova od 174 časa (član 55). Ni kolektivnim ugovorima, a ni drugim aktima tuženih nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuje u nominalnom iznosu. Obračunske liste ne sadrže podatke iz kojih bi se moglo zaključiti da je u vrednosti jednog radnog časa sadržan i iznos troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev ocenivši da je u utuženom periodu poslodavac obračunavao i isplaćivao tužiocu naknadu troškova za ishranu i regres kroz vrednost radnog časa za obračun zarade i da propust poslodavca da u obračunu zarade iskaže i podatke po ovim osnovima ne vodi zaključku da tužiocu ove naknade nisu isplaćene.

Revizijom tužioca, po shvatanju Vrhovnog suda, osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačke 5. i 6), koje moraju biti iskazane u obračunskim listama zaposlenih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade ugovori manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onog koji je predviđen opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Aneksom kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06), odredbom člana 2, izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora od 2002. godine, tako što je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanje za ishranu u toku rada i primanje za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 5. stav 1. aneksa izmenjena je odredba člana 61. Kolektivnog ugovora, tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za period januar - jun i jul - septembar 2006. godine, a stavom 6. istog člana propisano je da je u vrednost jednog radnog časa uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor, svedena na jedan radni čas.

Iz ovakvog određenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima. Tuženi tokom postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, iz čega proizlazi zaključak da takvu odluku nije ni doneo. Navedeno međutim ne isključuje pravo tužioca na isplatu ovih naknada. Visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Prema tome, ne može se prihvatiti da su tužiocu ove naknade isplaćene kroz visinu cene rada, a bez određivanja visine u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj nesrazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što nije pravilno.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužiocu ne pripada pravo na naknadu za topli obrok i regres u utuženom periodu.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje u pogledu visine traženih naknada ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom suđenju, imajući u vidu da kolektivni ugovor tuženog od 2015. godine ne sadrže regulativu kojom bi bila utvrđeni konkretni novčani iznosi traženih naknada, prvostepeni sud će u daljem toku postupka oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu člana 8. ZPP i navesti koje je činjenice na osnovu njega utvrdio, a po potrebi izvesti i dopunsko veštačenje kako bi se za utvrđivanje iznosa traženih naknada primenili kriterijumime iz poslednjeg kolektivnog ugovora koji je sadržao mehanizam za konkretizaciju ovih prava.

Zbog ukidanja odluke o glavnoj stvari, ukinuta je i odluka o troškovima postupka i ostavljeno da se o tome odluči prilikom ponovnog presuđenja, na osnovu člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković