Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije u radnom sporu

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 49/13 - US, 74/13 - US, 55/14, 87/18 i 18/20), ocenio da revizija tužilje nije izuzetno dozvoljena.

Iz pobijane drugostepene presude između ostalog proizilazi, da tužilja za sporni period potražuje naknadu, iz razloga što je prema njenoj tvrdnji isplaćivana na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije koji se ne može primenjivati, jer se time derogira zakon koji uređuje radne odnose, pa traži da se obaveže tuženi i na isplatu razlike od naknade isplaćene prema Zaključku Vlade do naknade zarade pripadajuće primenom člana 116. Zakona o radu, dok je tuženi osporio tužbeni zahtev, navodeći da u spornom periodu tužilja nije radila i da izostanak efektivnog rada uzrokuje gubitak prava na zaradu, zbog čega ima pravo samo na naknadu zarade koja joj je isplaćivana u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije. Zatim, da je prvostepeni sud pravilno našao, da u konkretnoj situaciji nema mesta primeni člana 116. Zakona o radu, zbog toga što navedena odredba uspostavlja pravo zaposlenih za naknadu zarade u visini od 60% od prosečne zarade ostvarene u prethodnih dvanaest meseci, u slučajevima kada je do prekida rada ili smanjenja obima rada došlo bez krivice zaposlenog i da osnov za isplatu ova odredba određuje izostankom krivice zaposlenog, iz čega proizilazi da je za njenu primenu neophodno postojanje odgovornosti poslodavca za prekid rada ili smanjenje obima rada, a da u konkretnoj situaciji nema odgovornosti tuženog i nema mesta primeni navedene odredbe.

U konkretnoj situaciji nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i potrebe novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao i dozvoljenost revizije u granicama svojih ovlašćenja na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, a u vezi člana 413. ZPP, i utvrdio da revizija tužilje nije dozvoljena.

Tužba je podneta 26.07.2016. godine. Iz obrazloženja prvostepene presude proizilazi, da je veštak dao obračun razlike naknade zarade koji je urađen za period od 01.01.2013. godine do 31.12.2015. godine i da razlika naknade zarada tužilje između minimalne zarade i primljene naknade zarade iznosi 425.952,00 dinara i da tužilji pripada zatezna kamata na razliku od neto naknade zarade koja dospeva šestog dana narednog meseca za naknadu zarade iz prethodnog meseca po Posebnom kolektivnom ugovoru.

Odredbom člana 441. ZPP je propisano, da, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa, revizija je dozvoljena pod istim uslovima, kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano, da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje radi isplate na ime razlike zarade, kao glavnog zahteva, očigledno ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to revizija tužilje nije dozvoljena na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. i 413. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić