Presuda Vrhovnog kasacionog suda o pravu na srazmernu solidarnu pomoć

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz sela ..., čiji je punomoćnik Dunja Nikolić, advokat iz ..., protiv tuženog JKP „Vodovod“ Vlasotince, čiji je punomoćnik Mirko Nikolić, advokat iz ..., radi isplate solidarne pomoći, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1346/20 od 02.07.2020. godine, u sednici održanoj 23.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1346/20 od 02.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu, Sudska jedinica Vlasotince, P1 366/19 od 19.02.2020. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati 31.500,00 dinara, na ime razlike između uplaćenog i pripadajućeg iznosa solidarne pomoći, sa zakonskom kamatom počev od podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 25.308.500,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1346/20 od 02.07.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtevi kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj na ime razlike između uplaćenog i pripadajućeg iznosa solidarne pomoći, plati 31.500,00 dinara sa zakonskom kamatom počev od podnošenja tužbe do isplate, pa je stavom drugim izreke obavezana tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 36.160,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP ("Sl. glasnik RS", br. 72/11... 87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog do 26.03.2018. godine, kada joj je radni odnos prestao kao tehnološkom višku. Odlukom Nadzornog odbora tuženog od 28.12.2018. godine, određeno je da se zaposlenima kojima je radni odnos prestao u toku 2018. godine, isplati solidarna pomoć srazmerno vremenu provedenom na radu u toj godini, pa je u skladu sa ovom odlukom, 19.03.2019. godine i tužilji isplaćeno 10.450,00 dinara. Tužilja tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje isplatu od uplaćenog do iznosa od 41.800,00 dinara, u skladu sa Aneksom II Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, kojim je određeno da solidarna pomoć po zaposlenom na godišnjem nivou iznosi 41.800,00 dinara, bez poreza i doprinosa.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i dosudio tužilji traženu razliku, nalazeći da tužilja ima pravo na pun iznos solidarne pomoći, bez obzira koliko je provela na radu u godini za koju se ova pomoć daje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilnom primenom materijalnog prava preinačena prvostepena odluka i tužbeni zahtevi odbijen kao neosnovan.

Naime, prema odredbi člana 120. tačka 1. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05 ... i 113/17), pravo na solidarnu pomoć može da se utvrditi opštim aktom ili ugovorom o radu. Ovo pravo regulisano je i odredbom člana 67. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije ("Sl. glasnik RS" br. 27/15, 36/17 i 5/18), kojim je u stav 6. propisano da je poslodavac dužan da planira i zaposlenom isplati solidarnu pomoć, radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja, pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva, dok je stavom 7. ovog člana određeno da visina solidarne pomoći (iz stava 6. ovog člana) po zaposlenom na godišnjem nivou iznosi 41.800 dinara, bez poreza i doprinosa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravilna primena navedenih odredaba podrazumeva da je Zakonom o radu pravo na solidarnu pomoć predviđeno kao mogućnost, a ne obaveza poslodavca, da Posebnim kolektivnim ugovorom koji se primenjuje na zaposlene kod tuženog jeste propisana dužnost i ovde tuženog da radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja, planira i zaposlenima isplati solidarnu pomoć, ali pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva. Kako pravo zaposlenog na solidarnu pomoć predstavlja mogućnost i to samo ako je predviđena opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu, odnosno da to nije zakonska obaveza poslodavca, a da određivanje visine ove pomoći po Posebnom kolektivnom ugovoru koji se primenjuje kod tuženog, iznosi 41.800 dinara na godišnjem nivou, podrazumeva samo maksimalan iznos koji se zaposlenom, po ovom osnovu, može isplatiti za celu godinu rada. Iz navedenog proizilazi da ne moraju svi zaposleni imati pravo na isplatu celokupnog iznosa, pa je Nadzorni odbor tuženog mogao da odredi i da se isplata vrši srazmerno vremenu provedenom na radu, kako je to u konkretnom slučaju i učinjeno.

Imajući ovo u vidu, kao i nespornu činjenicu među strankama da je tužena u 2018. godini radila 3 meseca, da je odluka Nadzornog odbora doneta nakon što joj je radni odnos prestao, to drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava zaključuje da joj isplatom iznosa od 10.450,00 dinara, ovo pravo – u pogledu visine iznosa - nije povređeno, pa je pravilno preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić