Nedozvoljenost posebne revizije u sporu o isplati toplog obroka i regresa

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić, Biserke Živanović, Branislava Bosiljkovića i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Petrović, advokat iz ..., protiv tuženih BB, sa sedištem u ..., čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat iz ... i VV sa sedištem u ..., čiji je punomoćnik Boris Bogdanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 85/19 od 09.04.2019. godine, u sednici održanoj 16.10.2019. godine, doneo je

R E Š E Nj E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 85/19 od 09.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenim.

ODBACUJU SE kao nedozvoljene revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 85/19 od 09.04.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 217/2017 od 31.10.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da mu solidarno isplate za period od 01.05.2014. godine do 31.08.2015. godine, na ime naknade troškova za ishranu i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sa zakonskom zateznom kamatom, kako je izrekom navedeno. Obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 75.419,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1 85/19 od 09.04.2019. godine, odbio žalbe tuženih i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tuženih kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14), a kojom je propisano da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija, kako je propisano stavom 2. navedene zakonske odredbe.

Pobijana drugostepena presuda doneta je u skladu sa pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda o pravnim pitanjima na koja se revizijama tuženih ukazuje, a tiču se, u suštini, prava zaposlenih na isplatu toplog obroka i regresa i odgovornosti poslodavca prethodnika i sledbenika kada je došlo do promene poslodavaca, usled statusnih promena. Naime, shvatanje Vrhovnog kasacionog suda o pravnim pitanjima na koja se revizijama tuženih ukazuje izraženo je u više odluka Vrhovnog kasacionog suda.

Zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ovo pravo zaposlenih proizilazi iz člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa izmenama i dopunama), dok se visina ovih troškova bliže reguliše opštim aktima poslodavca. U situaciji kada poslodavac ovo pravo zaposlenih ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, kako je propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu, teret dokazivanja da je zaposlenima isplaćena naknada ovih troškova, je na poslodavcu, u konkretnom slučaju na tuženima.

Solidarna odgovornost tuženih za prava i obaveze zaposlenih koje su predmet tužbenog zahteva, za period nakon izvršenih statusnih promena, proizlazi iz činjenice da sa tužiocem nije zaključen novi ugovor o radu, već je zaključen aneks ugovora o radu, prema kome tužilac kao zaposleni nastavlja radni odnos sa poslodavcem sledbenikom, koji preuzima ne samo prava, već i obaveze poslodavca prethodnika, koje su nastale iz zaključenog ugovora o radu i radnog odnosa. Budući da je tužilac, kako je nižestepenim presudama utvrđeno, bio zaposlen kod prvotuženog do 31.08.2015. godine, to su tuženi u tom periodu solidarno odgovorni za prava i obaveze zaposlenih.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizija u smislu člana 410. stav 2, u vezi člana 413. ZPP i utvrdio da revizije tuženih nisu dozvoljene.

Tužbom podnetom 05.05.2017. godine, tužilac je tražio isplatu troškova na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 192.000,00 dinara. Podneskom od 01.03.2018. godine tužilac je snizio tužbeni zahtev, a prvostepeni sud, u uvodu presude, je odredio vrednost predmeta spora u iznosu od 173.951,00 dinar, koliko iznosi i vrednost predmeta spora koja se revizijama pobija.

Prema noveliranom članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

S obzirom da vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizije tuženih nisu dozvoljene.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 404. stav 2. i člana 413. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić