Presuda o neosnovanosti revizije u sporu za isplatu uvećane zarade

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima ... u lokalnom i međugradskom saobraćaju sa punim radnim vremenom u toku radne nedelje 7 sati dnevno, a subotom 5 sati. Ugovorena osnovna zarada tužioca je iznosila 25.000,00 dinara bruto mesečno, a najmanje u visini minimalne zarade. Tuženi je sa tužiocem ugovorio pravo na uvećanu zaradu za rad na dane državnog praznika koji su neradni 110%, za rad noću i prekovremeni rad po 26%, kao i pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Tužiocu je isplaćivana zarada za redovan rad u bruto iznosu kako je ugovoreno, a razlika do zarade obračunate po pređenom kilometru vožnje je obračunata za svaki mesec i ista je tužiocu isplaćivana u vidu dnevnica.

Visina uvećane zarade za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane državnih i verskih praznika utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskih veštaka, pa visina neplaćene zarade iznosi 67.955,50 dinara, visina naknade za prekovremeni rad i rad u dane praznika koji su neradni dani iznosi 50.052,57 dinara, a visina neplaćenih troškova prevoza je 97.660,00 dinara. Tužilac je tužbeni zahtev opredelio na iznos od 759.608,65 dinara, ne zahtevajući troškove prevoza, pa je prvostepeni sud, po svom uverenju primenom pravila o teretu dokazivanja i na osnovu člana 104, 106. i 108. Zakona o radu, tužbeni zahtev usvojio u celosti i obavezao tuženog da tužiocu plati traženi iznos na ime uvećane zarade, uz ocenu da je na strani tuženog kao poslodavca bio teret dokazivanja činjenice da je tužilac imao veći broj radnih sati, kao i sate rada na dane državnih i verskih praznika, koji su neradni, a da tuženi nije pružio dokaze kojima bi osporio tužiočevo potraživanje u traženoj visini.

Pobijanom odlukom, po održanoj raspravi ukinuta je prvostepena presuda i obavezan tuženi da tužiocu na ime manje isplaćene zarade za prekovremeni rad za period od oktobra 2013. godine do marta 2015. godine plati iznos od 112.007,67 dinara, uz zaključak drugostepenog suda da tužilac ima pravo na uvećanu zaradu primenom člana 108. st. 1. tač. 1. Zakona o radu, s obzirom da je pružio dokaze da je u utuženom periodu ostvarivao veći broj sati od ugovorenog mesečnog fonda časova rada, sate noćnog rada i sate rada na dan državnih i verskih praznika koji su neradni. Međutim, drugostepeni sud je pobijanom presudom tužiocu dosudio uvećanu zaradu prema obračunu veštaka datom na osnovu tužiočeve dokumentacije, nalazeći da je tužbeni zahtev paušalno opredeljen, jer za potraživanje u većem iznosu tužilac nije pružio dokaze.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je tužiocu dosuđena uvećana zarada za prekovremeni rad, noćni rad i rad na dane državnih i verskih praznika koji su neradni, u visini koja je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja veštaka, a tužbeni zahtev za isplatu većeg iznosa od dosuđenog, odbijen kao neosnovan. Naime, prema članu 108. stav 1. tač. 1., 2. i 3. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad na dan praznika koji je neradan dan, za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade najmanje 26% od osnovice i za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovice. Suprotno revizijskim navodima, tužiocu je priznato pravo na uvećanu zaradu iz člana 108. Zakona o radu, i to srazmerno većem broju radnih sati koje je ostvario kod poslodavca, pa njegova prava iz radnog odnosa nisu povređena. S obzirom da je primenom člana 7. stav 1, 228. i 231. ZPP na strani tužioca bio teret dokazivanja da je uvećana zarada bila veća od zarade koju je obračunao veštak i kako tužilac veštaku ni sudu nije izneo činjenice i predložio dokaze na osnovu kojih bi se utvrdilo njegovo potraživanja u većem iznosu od dosuđenog, to je pravilno odlučeno o tužbenom zahtevu u odbijajućem delu, a navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Odluka o troškovima postupka je pravilno doneta, u smislu člana 165. u vezi čl. 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić