Uslovi za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu državnih službenika

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tužene od 29.04.2008. godine tužilac, koji je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije – KPD u Lipljanu, preuzet je u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine Zaključkom Vlade RS od 17.04.2008. godine. Zaključkom Vlade, položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama AP KiM upodobljena su položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ u smislu odredbe člana 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Preuzimanje se vrši tako što rukovodilac organa RS koji je preuzeo delokrug donosi rešenje o preuzimanju zaposlenog.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev uz zaključak da je tužena bila dužna da postupi po Zaključku Vlade Republike Srbije i da položaj tužioca upodobi položaju državnih službenika i nameštenika u pravnom sistemu Republike Srbije, a kako tužena u konkretnom slučaju nije postupala u skladu sa zakonom i nakon preuzimanja iz organa privremenih institucija KiM nije omogućila tužiocu da obavlja poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom, znanjima i sposobnostima, to tužilac ima pravo na jubilarnu nagradu sa danom 15.05.2018. godine, u skladu sa odredbom člana 44. stav 1. PKU.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev odbio, jer tužilac, do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom, nije predočio dokaze da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu jubilarne nagrade, niti je zbog ''ćutanja administracije'' pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na jubilarnu nagradu, on ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu. Po mišljenju drugostepenog suda, jubilarna nagrada, prema izričitim pravilima iz člana 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatra se zaradom već drugim primanjima, za čije ostvarenje je nužno poštovati postupak propisan pravilima iz člana 140.-143. Zakona o državnim službenicima. Kada je zaposleni propustio da koristi delotvorno pravno sredstvo, on u parnici ne može sa uspehom ostvariti pravo na naknadu štete s pozivom na nezakonit i nepravilan rad organa tužene u smislu pravila iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ. Zbog toga, po mišljenju drugostepenog suda, suprotno zaključku prvostepenog suda, ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju tužilac trpi.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1. Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 sa izmenama), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Odredbom člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15 ... 34/18), je propisano da zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava, tako da se isplaćuje i to pod tačkom 1. za deset godina rada u radnom odnosu - u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Prema stavu 2. navedene odredbe zakona, zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinici lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvario pravo iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.

U konkretnom slučaju, tužilac je preuzet iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, ali je ostao neraspoređen. U situaciji kada tužilac nije radno angažovan, on nema pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac od dana preuzimanja 15.05.2008. godine nije bio raspoređen i nije radio. Na osnovu Zaključka Vlade tužilac je formalno u radnom odnosu kod tužene sa fiksnim iznosom plate, ali ne ostvaruje rad niti mu se obračunava minuli rad.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa (tačka 1.). Nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos. Pored radnog odnosa potrebno je da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa, što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate tužiocu bez obračunavanja minulog rada. S tim u vezi, neosnovano se u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka je odbijen, jer tužilac nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković