Ukidanje drugostepene presude zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca „AA“, doo iz ..., čiji su punomoćnici Ivana Perović Semenović i Goradana Petrović Đurđević, advokati iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dragana Terzić, advokat iz ..., radi isplate stečenog bez osnova i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2673/17 od 15.06.2018. godine (donete na sednici 22.06.2018. godine), u sednici održanoj 15.11.2019. godine, doneo je

R E Š E Nj E

USVAJA SE revizija tužioca, UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2673/17 od 15.06.2018. godine (doneta na sednici 22.06.2018. godine) i predmet vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Loznici P 941/14 od 03.07.2017. godine, stavom 1. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu isplati kao stečene bez osnova iznose od: 24.109,50 dinara, po 25.609,00 dinara (četiri puta), 25.352,00, 27.886,00 dinara, 26.838,00 dinara i 5.078,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.08.2014. godine pa do isplate, dok je odbijen zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate za svaki od ovih pojedinačnih novčanih iznosa za period od dospelosti pa do 04.08.2014. godine (kao dana podnošenja tužbe). Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu na osnovu naknade materijalne štete u vidu izmakle koristi isplati iznose od: 44.124,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2012. godine, 243.410,72 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17.05.2012. godine, 220.748,64 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2013. godine i 36.703,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.02.2013. godine, pa sve do konačne isplate. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati 214.795,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate, dok je odbio zahtev za preostali iznos.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2673/17 od 15.06.2018. godine, (donetoj na sednici od 22.06.2018. godine), prvostepena presuda preinačena je stavom prvim izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže na isplatu novčanih iznosa (sa zakonskom zateznom kamatom) po oba osnova: na ime sticanja bez osnova i naknade materijalne štete u vidu izmakle koristi. Stavom drugim izreke, žalba tužioca je odbijena i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu prvostepene presude (o kamati). Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženom na ime naknade troškova postupka isplati 88.048,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i da je osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tužioca od 11.11.2011. godine, otkazan je ugovor o radu ovde tuženom, koji je vodio radni spor za poništaj ovog rešenja o otkazu, u kojem je doneta prvostepena presuda P1 150/12 od 18.09.2013. godine kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev, potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu od 22.01.2014. godine. Tužilac je odjavio tuženog sa socijalnog osiguranja 15.05.2012. godine. Tužilac je uplatio tuženom zaradu sa pripadajućim doprinosima za PIO, za period od otkaza 11.11.2011. godine pa do kraja maja 2012. godine u novčanim iznosima obuhvaćenim stavom prvim izreke prvostepene presude koje tužilac potražuje na ime sticanja bez pravnog osnova, tvrdeći da ih je greškom uplatio. Na osnovu usaglašenih nalaza i mišljenja sudskih veštaka finansijske struke, utvrđeno je da su tuženom od strane tužioca na ime zarade sa porezima i doprinosima u periodu od juna meseca 2012. godine do kraja februara 2013. godine, isplaćeni iznosi čija je visina utvrđena kroz obračun „koeficijenta izmakle koristi“. Kompenzacionom izjavom od 03.03.2014. godine ispravljenom 10.06.2014. godine, ovde parnične stranke su „prebile“ svoja međusobna potraživanja, tužilac po osnovu neosnovano isplaćenih zarada i doprinosa podeljeno na dva perioda, a tuženi prema njemu po osnovu neisplaćene dobiti za godine 2011 – 2013, sve u konkretno navedenim novčanim iznosima. Konstatujući nadalje da su se neka međusobna potraživanja ugasila, a da je ostalo potraživanje ovde tužioca prema ovde tuženom po osnovu neosnovano isplaćenih zarada u iznosu od 213.686,50 dinara (za period od novembra 2011. do maja 2012. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca (osim u delu zahteva za kamatu) za isplatu utvrđenih novčanih iznosa na ime neosnovanog obogaćenja za period počev od otkaza do maja 2012. godine, kada je tuženi odjavljen sa osiguranja. Smatrao je da je tužilac ovu isplatu naknade zarade i doprinosa tuženom za navedeni period, kada već nije bio u radnom odnosu, izvršio bez pravnog osnova, zbog čega je tuženi u obavezi da mu isplati novčane iznose za koje se neosnovano obogatio u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Ocenio je da se u konkretnom slučaju ne može primeniti član 211. ZOO, kojim je za situaciju kada neko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, propisano da nema pravo da zahteva vraćanje osim ako nije zadržao to pravo, iz razloga što je na tuženom bio teret dokazivanja u smislu člana 231. ZPP, da se radi o tužiočevoj dobrovoljnoj isplati bez zadržavanja prava na vraćanje, a što on nije dokazao. U pogledu kompenzacione izjave, zauzeo je stanovište da su se stekli uslovi za nastanak prebijanja potraživanja u smislu člana 337. ZOO.

Što se tiče potraživanja naknade materijalne štete u visini izmakle koristi, zaključio je da je zahtev osnovan jer je ta uplata zarada, poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, vršena na osnovu rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike koje je bilo na snazi do pravnosnažnog okončanja radnog spora, ali da je donošenjem pravnosnažne presude u radnom sporu otpao pravni osnov za isplatu ovih novačnih iznosa.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev tužioca po oba pravna osnova: neosnovanog obogaćenja i naknade štete u vidu izmakle koristi. Za tužbeni zahtev za isplatu na ime neosnovanog obogaćenja, zauzeo je stanovište da je tužilac svojom greškom izvršio ovu isplatu tuženom, kako je to i naveo u tužbi, iako mu je novembra 2011. godine otkazao ugovor o radu, što upućuje na zaključak da je tužilac imao saznanja da tuženi posle otkaza više nije na radu. Kako tužilac nije dokazao da je zadržao pravo na vraćanje ili da je iznose zarade sa doprinosima tuženom isplatio da bi izbegao prinudu na osnovu člana 211. ZOO, a na njemu je bio teret dokazivanja ovih činjenica, to je doneo odluku o odbijanju ovog tužbenog zahteva. U pogledu zahteva za naknadu štete u vidu izmakle koristi za period za koji navodi da je od juna 2012. do februara 2013. godine, za koji je utvrđeno da je isplata vršena na osnovu rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, drugostepeni sud je zaključio da je donošenjem pravnosnažne presude u radnom sporu kojim je odbijen tužbeni zahtev, otpao pravni osnov za isplatu naknade zarade i doprinosa i da bi tuženi zato bio u obavezi da vrati ove novčane iznose na osnovu člana 210. ZOO. Međutim, kako je tuženi u većem delu ovog perioda obavljao rad kod tužioca, a koja činjenica je nesporna, smatra da je za ovu isplatu postojao pravni osnov: rad tuženog.

Pravilnost pravnog stanovišta drugostepenog suda se za sada ne može ispitati jer je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, osnovano tužilac ukazuje u reviziji da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP utvrđujući bez otvaranja glavne rasprave kao relevantnu činjenicu da je tuženi u većem delu perioda od juna 2012. do februara 2013. godine, obavljao rad kod tužioca jer je po njegovom iskazu, vraćen na rad, te da ta činjenica proizlazi i iz rešenja Ministarstva rada, a nije ni osporena. Međutim, iz spisa predmeta ne proizlazi da je ova relevantna činjenica učinjena nespornom, niti da je reč o činjenici koja nije osporena u smislu člana 230. stav 1. ZPP. Naprotiv, iz rešenja nadležnog Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 07.11.2012. godine koje se nalazi u spisima, proizlazi da tuženi nije vraćen na rad, već da je ovim rešenjem odloženo izvršenje rešenja o otkazu, do pravnosnažne odluke suda u radnom sporu.

Osim toga, ostalo je nejasno šta u stvari predstavlja zahtev za naknadu štete u visini izmakle koristi, odnosno koja je to izmakla korist za tužioca, kada se ima u vidu materijalnopravni karakter izmakle koristi u smislu člana 189. ZOO. Prema usaglašenim nalazima i mišljenjima sudskih veštaka proizlazi da ova naknada po svojoj strukturi sadrži i naknadu za isplaćenu zaradu i doprinose za socijalno osiguranje, što je sadržano i u zahtevu za neosnovano obogaćanje. Pored toga, prema razlozima obrazloženja pobijane presude, ova naknada štete se odnosi na period maj 2012 – februar 2013. godine, dok iz usaglašenih nalaza sudskih veštaka proizlazi da je ovom naknadom obuhvaćen i raniji period, počev od 15.11.2011. godine. Takođe, usaglašenim nalazima i mišljenjima sudskih veštaka je utvrđeno da je tzv. koeficijent izmakle koristi za relevantne godine utvrđivan na bazi prihoda i rashoda u završnom računu tužioca, što sve ukazuje na nejasnoću predmeta ovog dela tužbenog zahteva. Pogotovo kada se ima u vidu sadržina kompenzacione izjave parničnih stranaka date van ove parnice i njeno materijalnopravno dejstvo jer ona na osnovu člana 337. ZOO, može imati značenje isključenja prebijanja uzajamnih potraživanja sa dometom koje strane ugovore.

Iz izloženih razloga drugostepeni sud će u ponovnom postupku otkloniti navedene nejasnoće i utvrditi relevantne činjenice značajne za ocenu osnovanosti ovog tužbenog zahteva.

U pogledu zahteva za neosnovano obogaćenje, drugostepeni sud će utvrditi i oceniti da li je tužilac isplatu naknade zarade sa doprinosima izvršio sa znanjem da to što je dao ne duguje ili je to učinio greškom kako to tvrdi u tužbi, da bi ocenio da li je osnovan ovaj njegov zahtev za restitucijom isplaćenih iznosa.

Kako odluka o troškovima spora zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu članova 415. stav 1. i 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić