Poništaj otkaza ugovora o radu zbog nepostojanja krivice zaposlenog

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjenčnom stanju tužilac je, na osnovu ugovora o radu i aneksa ugovora o radu, bio u radnom odnosu kod tuženog, na poslovima šefa smene ... u RJ ... . Rešenjem tuženog broj .. od 14.09.2016. godine otkazan mu je ugovor o radu sa aneksom zbog učinjene povrede radne obaveze – falsifikovanje radnih i drugih dokumenata), propisana članom 127. stav 1. tačka 8) Aneksa br. 4 Kolektivnog ugovora tuženog od 14.12.2015. godine, u vezi člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu. Pre donošenja pobijanog rešenja, tužilac je upozoren da su se stekli razlozi za otkaz zbog učinjene navedene povrede radne obaveze, na koje se tužilac izjasnio.

Tužiocu je stavljeno na teret da je u periodu maj/jul mesec upisivao svoje prisustvo u evidencionim kartonima, u danima u kojima ne postoje evidentirani ulasci i izlasci na kapijama, odnosno u danima kada nije dolazio na posao. Utvrđeno je i da je režim rada kod tuženog bio takav da je mesečno radno vreme uvek bilo određeno u obimu od 174 sata, bez obzira na stvarno vreme provedeno na radu, da je tužiocu zarada uvek isplaćivana za ovaj broj sati, te da je počev od 2008. godine do prestanka radnog odnosa tužilac imao dogovor sa rukovodiocima da se časovi prekovremenog rada koriste kao slobodni dani. Postojanje ovakve prakse kod tuženog, odnosno ovakvog režima rada, potvrđeno je i od stane rukovodilaca tužilaca, pri čemu su pojasnili da su sami zaposleni određivali termin korišćenja zarađenih dana, te da nisu imali obavezu podnošenja pisanog zahteva niti obaveštavanja neposrednog rukovodioca. Dalje je utvrđeno i da je tužilac sam sebi upisivao sate prisustva na radu, da je njegovu evidenciju overavao njegov neposredni rukovodilac, te da je između zaposlenog i šefa smene i šefa smene i rukovodioca postojao dogovor o koriišćenju slobodnih dana na ime zarađenih sati. Ovakvo činjenično stanje, osporeno je od strane tuženog.

Napred navedeno činjenično stanje utvrđeno je ocenom dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbom člana 383. stav 4. ZPP i primenom člana 387. stava 1. tačka 6) ZPP, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o tužbenom zahtevu.

Po stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju ne postoji krivica tužioca za navedeno postupanje, koje čini povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, zbog čega nije nastao osnov da se tužiocu otkaže ugovor o radu primenom člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu. Da bi se mogao primeniti navedeni otkazni razlog, neophodno je da ponašanje koje se stavlja na teret zaposlenom predstavlja povredu radne obaveze, koju je zaposleni učinio svojom krivicom. Pri tome, nije svaki stepen krivice dovoljan razlog za prestanak radnog odnosa, već je za odgovornost tužioca, kao zaposlenog, odlučno postojanje umišljaja ili krajnje (grube) nepažnje. Krivica zaposlenog kod povrede radne obaveze je uslov za mogućnost otkaza ugovora o radu. Ona pretpostavlja postojanje svesti zaposlenog da određenim ponašanjem ili propuštanjem čini povredu radne obaveze ili discipline. Pored toga, odlučnu činjenicu da li je u konkretnom slučaju bila učinjena povreda radne obaveze, predstavlja psihički odnos tužica prema povredi i njenim posledicama.

Kod navedenog, drugostepeni sud je ocenivši da je tužilac, postupajući u skladu sa uobičajenom praksom kod poslodavca, pogrešno smatrao da je upisivanje njegovog prisustva u evidencioni karton za dane kada nije radio, bilo dopušteno, te da preduzimanje takve radnje neće dovesti od posledica za njegov radnopravni status u vidu otkaza ugovora o radu, te da nije bio svestan protivpravnosti preduzete radnje, usvojio tužbeni zahtev i poništio pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 127. stav 2. tačka 8) Aneksa broj 4 od 14.12.2015. godine Kolektivnog ugovora kod tuženog, kao povreda radne obaveze predviđeno je falsifikovanje radnih i drugih dokumenata (odluka, zapisnika, unošenje netačnih podataka i informacija).

Odredbom člana 179. stav2. tačka 5) Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...75/2014), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, između ostalog i drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.

Odredbom člana 180. navedenog zakona, propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav1). U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2).

Odredbom člana 191. istog zakona, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5); pod zaradom iz st. 5. i 7. ovog člana smatra se zarada koju je zaposleni ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos (stav 8).

U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne obaveze utvrđene članom 127. stav 2. tačka 8) Aneksa broj 4 Kolektivnog ugovora kod tuženog, a u vezi člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu. Međutim, i po nalaženju Vrhovnog suda, da bi otkaz ugovora o radu bio zakonit, potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova i to da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze, koja je u trenutku izvršenja utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu i da postoji krivica zaposlenog. Naime, za davanje otkaza ugovora o radu iz ovog razloga, mora da postoji krivica zaposlenog za povredu radne obaveze koja je propisana aktom poslodavca, odnosno potrebno je da postoji svest i namera odnosno nepažnja zaposlenog u pogledu izvršenja povrede radne obaveze. Drugostepeni sud je utvrdio da je uobičajena praksa kod tuženog da se časovi prekovremenog rada, koriste kao slobodni dani, da su sami zaposleni određivali kada će ih koristiti, pri čemu nisu imali obavezu podnošenja pisanog zahteva niti obaveštavanja neposrednog rukovodioca u vezi sa njihovim korišćenjem. Stoga tužilac nije postupao nesavesno ili po svojoj volji, već na uobičajeni način kod tuženog - poslodavca. Kako je i prethodno navedeno, krivica zaposlenog, tj. njegov psihički odnos prema povredi, kod povrede radne obaveze i njenim posledicama, je uslov za mogućnost otkaza ugovora o radu zaposlenog, te kako je tužilac u izvršenju radne obaveze, pogrešno smatrao da je upisivanje njegovog radnog prisustva u evidencionom kartonu za dane kada nije radio, bilo dopušteno, kao i da je pogrešno smatrao da preduzimanje takve radnje, neće dovesti do posledica za njegov radno-pravni status u vidu otkaza ugovora o radu, to znači da isti nije bio svestan protivpravnosti preduzete radnje. Zbog nepostojanja krivice tužioca za navedeno postupanje, a koje čini povredu radne obaveze koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, nije nastao ni osnov za otkaz ugovora o radu primenom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu. Shodno navedenom, navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Kako je usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je pravilna i odluka kojom je obavezan tuženi da tužiocu, saglasno odredbi člana 191. stav 5. Zakona o radu, na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu isplati iznos od 1.302.470,46 dinara.

Vrhovni sud je imao u vidu i ostale navode revizije pa je našao da se njima prvenstveno ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što nije razlog za reviziju u smislu člana 407. stav 2. ZPP. S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 165. u vezi člana 153. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, Vrhovni sud je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković