Pravo policijskog službenika na dnevnice za posebne zadatke nezavisno od prethodnog zahteva

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. ZPP.

S obzirom da je pobijanom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda, revizija je dozvoljena prema noveliranom članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa nema razloga za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tužene u radnom odnosu na radnom mestu policijskog službenika od 01.07.2006. godine. U periodu od 22.07.2009. godine do 25.05.2013. godine je u okviru svog radnog vremena u Policijskoj stanici ... – PU ..., bio upućivan ukupno 83 puta na posebne zadatke, kao što je obezbeđenje javnih skupova i sportskih manifestacija. Odlazak na posebne zadatke tužena je evidentirala u rednim listama pod ''PZ'' bez naznačenja vremena odlaska i dolaska sa radnog zadatka. Tužilac je na posebnim zadacima boravio duže od 12 časova za koje angažovanje tužena nije isplatila dnevnice, niti je obezbedila besplatnu ishranu, već je tužiocu isplatila na ime troškova ishrane za službeno putovanje novčane iznose za mesec oktobar 2009. godine, januar i avgust u 2011. godini, januar, mart, april, oktobar i decembar 2012. godine. Prema nalazu veštaka ukupna naknada za vreme provedeno na posebnim zadacima u vidu dnevnica koje iznose 5% prosečne mesečne zarade po zaposlenom u RS za utuženi period iznosi 153.681,45 dinara, kao puna dnevnica za preko 12 časova rada, odnosno 76.850,72 dinara, za više od 8 a manje od 12 časova rada na posebnom zadatku. Ocenjujući da je osnovan istaknuti prigovor zastarelosti tužene za period pre maja 2010.godine, prvostepeni sud je usvojio preostali tužbeni zahtev za iznos od ukupno 129.311,15 dinara, smatrajući da tužiocu to pravo pripada na osnovu člana 9 Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika i člana 118. ZOR-a.

Pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, s obzirom da tužilac nije u smislu člana 228. ZPP pružio dokaz na okolnost da je to pravo ostvario u postupku pred organima tužene, podnošenjem zahteva za naknadu troškova u smislu člana 7.i 13. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika, a njegov predlog za mirno rešenje spora da mu tužena isplati 100.000,00 dinara na ime naknade dnevnica za vreme provedeno na izvršenju posebnog zadatka, ne može se smatrati zahtevom za naknadu troškova u smislu člana 7. Uredbe, pa po stanovištu drugostepenog suda, u takvoj situaciji, sud nije ovlašćen da odlučuje o tom pravu kao o prethodnom pitanju, jer o pravu zaposlenog u državnom organu na naknadu troškova službenog putovanja, odlučuje nadležni starešina organa kod koga je tužilac u radnom odnosu. Iscrpljenost prethodne zaštite, koja je u konkretnom slučaju izostala, osnovna je pretpostavka za ostvarivanje tog prava u sudskom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, članom 118. stav 1. tačka 2. Zakona o radu predviđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za vreme provedeno na službenom putu u zemlji, koji se shodno primenjuje na policijske službenike prema članu 169. Zakona o policiji (''Službeni glasnik RS'' br. 101/05, 63/09).

Identično rešenje dato je odredbom člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika (''Službeni glasnik RS'' br. 62/06, 101/08), koji se primenjuje i na tužioca kao policijskog službenika, a koji propisuje da državni službenik ima pravo na naknadu za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji ili inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok boravi na terenu; dok se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade. Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika (''Službeni glasnik RS'' br. 98/07), u članu 9. stav 1. propisuje da se državnom službeniku i namešteniku isplaćuje dnevnica za službeno putovanje u zemlji koja iznosi 5% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi RS, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan polaska na službeno putovanje.

Iz navedene zakonske regulative proizlazi da je tuženi poslodavac bio dužan da zaposlenom policijskom službeniku naknadi troškove dnevnica za vršenje posebnih zadataka van teritorije radnog mesta na koje su bili raspoređeni, isplatom iznosa utvrđenih veštačenjem, nezavisno od činjenice da li se zaposleni obraćao pisanim zahtevom radi naknade dnevnica za službeno putovanje.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo, kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu su dosuđeni revizijski troškovi i to za sastav revizije 12.000,00 dinara, za taksu na reviziju 24.772,44 dinara i taksu na revizijsku odluku 37.158,66 dinara, što ukupno iznosi 73.931,10 dinara, na osnovu člana 153. stav 1, 154. stav 2. i 165. stav 2. ZPP i važećim AT i TT, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić