Odbijanje revizija u sporu zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu

Protiv pravosnažne drugostepene presude stranke su izjavile blagovremene revizije, i to: tužilja u odnosu na stav 3. i 4. izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi u odnosu na stav 1, 2. i 4. izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20,10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizije tužilje i tuženog nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu administrativni poslovi u vezi sa ... u Odseku za ... Odeljenja za ... . Rešenjem tuženog broj .. od 19.09.2014. godine, tužilja je raspoređena na radno mesto poslovi u vezi ... u Odseku za ... u Odeljenju za ... . Dana 13.02.2015. godine, tužilji je prestao radni odnos kod tuženog rešenjem o izricanju disciplinske mere prestanka radnog odnosa, koje je pravnosnažno poništeno u toku ovog postupka i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, što je on učinio 13.09.2021. godine i što je među strankama nesporno. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke, koje je obavljeno na osnovu dokumentacije dostavljene od strane tuženog, utvrđena je visina štete koju je tužilja pretrpela u periodu nezakonitog otkaza ugovora o radu, odnosno od 13.02.2015. godine do 13.09.2021. godine, kada je vraćena na rad i to u pojedinačnim mesečnim iznosima, čija visina nije osporena od strane tuženog. Veštačenjem je utvrđeno i da je koeficijent za obračun zarade tužilje u celom utuženom periodu bio 19,72, da je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, propisano da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ali da ni zakonom, niti ugovorom o radu, a ni rešenjem o raspoređivanju tužilje, nije konkretno navedeno koji je to deo koeficijenta, odnosno koji se deo koeficijenta odnosi na ovu nakandu, niti je isti prikazan u obračunima zarade, zbog čega nije moguće matematički iz neto zarade izdvojiti visinu naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2618/20 od 19.07.2021. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 170/18 od 30.06.2020. godine u delu u kome je usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu Ugovora o radu tužilje broj ../15 od 13.02.2015. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad, dok je u odnosu na deo tužbenog zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza u visini izgubljene zarade i uplatu doprinosa i naknadu troškova postupka, prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Napred navedeno činjenično stanje, utvrđeno je ocenom dokaza izvedenim od strane drugostepenog suda, koji je postupao u skladu sa odredbom člana 383. stav 4. u vezi člana 384. ZPP, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o tužbenom zahtevu tužilje za naknadu štete za vreme nezakonitog otkaza i uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Drugostepni sud je primenom odredbe člana 191. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete za utuženi period, ocenivši da je osnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete zbog nezakonitog otkaza uslovljena zakonitošću rešenja po osnovu koga je zaposlenom prestao radni odnos. Kako je u toku postupka nesumnjivo utvrđeno da je tužilji radni odnos kod tuženog prestao dana 3.02.2015. godine po osnovu rešenja kojim joj je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, koje je presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 170/18 od 30.06.2020. godine pravnosnažno poništeno i tužilja vraćena na rad kod tuženog 13.09.2021. godine, to je, po oceni drugostepenog suda, tuženi dužan da joj naknadi štetu u visini izgubljene zarade za vreme nezakonitog otkaza, u visini utvrđenoj ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda, zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema Odredbi člana 191. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1). Naknada štete iz stava 1. ovog člana utvrđuje se u visini izgubljene zarade, koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnog uspeha poslodavca (stav 2).

Kako je u konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 170/18 od 30.06.2020. godine, usvojen tužbeni zahtev tužilje i poništeno, kao nezakonito, rešenje o otkazu ugovora o radu broj ../15 od 13.02.2015. godine i obavezan tuženi da je vrati na rad, koja je u tom delu potvrđena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2618/20 od 19.07.2021. godine i tužilja vraćena na rad 13.09.2021. godine, to tužilja ima pravo na naknadu štete u spornom periodu na osnovu odredbe člana 191. st. 1. i 2. Zakona o radu.

Pravilna je i odluka sadržana u stavu tri izreke pobijane presude, jer je doneta pravilnom primenom odredaba člana 4. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04 ... 44/21) kao i odredbe člana 51. st. 1. i 2. istog zakona. Ovo iz razloga što uplata doprinosa u smislu navedenog zakona, predstavlja javni prihod koji ne pripada zaposlenom, već iste poslodavac uplaćuje nadležnim fondovima u korist zaposlenog. Imajući u vidu da je tužilja, podneskom punomoćnika, koji je primljen u ovom sudu dana 12.10.2021. godine, jasno i precizno opredeljenim zahtevom, tražila da se obaveže tuženi da tužilji uplati sve pripadajuće doprinose po osnovu penzijskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a ne u korist tužilje nadležnim fondovima, te da sud u smislu člana 3. stav 1. ZPP-a u parničnom postupku odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u tužbi, to je tužbeni zahtev tužilje, po tom osnovu, pravilno odbijen kao neosnovan.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu četiri izreke pobijane presude, doneta pravilnom primenom odredaba člana 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Kako se navodima revizije tužilje i tuženog ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude, to ih Vrhovni sud nije posebno obrazlagao.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Željko Škorić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković