Odbijanje revizije poslodavca zbog nezakonitog otkaza usled nekonkretizovanih povreda obaveza

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu je stavljeno na teret više težih povreda radnih dužnosti u obavljanju poslova koji su mu povereni, a koji su učinjeni u kontinuitetu u periodu od 24.07.2010. godine pa nadalje, sve do donošenja ovog rešenja. Ugovor o radu mu je otkazan zbog neizvršavanja radnih obaveza, povreda radnih obaveza, nepoštovanja radne discipline u pogledu utvrđene propisane redovne obaveze dolazaka na posao, dolaska na posao sa velikim zakašnjenjem i odlaska sa posla pre isteka radnog vremena, nezakonitog i necelishodnog korišćenja sredstava za rad za vreme radnog vremena, izričitog odbijanja svakog radnog naloga i rada u okviru poslova koji su mu povereni, neblagovremenog i nekvalitetnog obavljanja poslova, onemogućavanja redovnog procesa rada u kolektivu, neprofesionalnog odnosa prema kupcima i saradnicima i nesposobnosti za rad i neostvarivanja rezultata rada u obavljanju poverenih poslova. Stavom drugim izreke utvrđeno je da tužiocu prestaju prava i obaveze iz radnog odnosa sa 29.10.2010. godine. Pre donošenja rešenja o otkazu tužiocu je dostavljeno upozorenje kojim je tužilac obavešten da su u obavljanju poslova koji su mu povereni učinjene brojne nepravilnosti i povrede radnih dužnosti u kontinuitetu u periodu od 24.07.2010. godine, pa u daljem periodu sve do dana donošenja ovog upozorenja uz nepromenjeno ponašanje. U obrazloženju i upozorenja i rešenja o otkazu tužiocu je stavljeno na teret, između ostalog i zloupotreba prava na bolovanje, bez konkretizovanja na koji period bolovanja se odnosi. U postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno je da je tužilac 15.10.2010. godine otvorio bolovanje, a potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad predao tuženom 29.10.2010. godine što je 14 dana nakon nastupanja privremene sprečenosti za rad i devet dana nakon procenjenog vremena trajanja sprečenosti za rad u potvrdi, a šest dana po zaključenju bolovanja koje je zaključeno 23.10.2010. godine. Tužilac je 16.10.2010. godine došao na posao, odbio da radi, a oko 11 časova bez javljanja otišao sa posla o čemu postoji i zapisnik potpisan od strane svedoka i direktora tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je od svih otkaznih razloga, koji su tužiocu stavljeni na teret, kao opravdan razlog za otkaz uzeo samo odbijanje rada od strane tužioca dana 16.10.2010. godine i nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad, zbog čega je odbio zahtev tužioca za poništaj ovako donetog rešenja.

Po oceni drugostepenog suda, rešenje o otkazu ugovora o radu kao ni upozorenje o postojanju razloga za otkaz ne sadrži konkretizovane povrede radnih obaveza, što navedeno rešenje čini nezakonitim, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 180. Zakona o radu poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1-6. ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navod iz upozorenja (stav 1). U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2). Po članu 185. istog zakona ugovor o radu otkazuje se rešenjem u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Teret dokazivanja izvršene povrede radne obaveze je na poslodavcu – ovde tuženom. Prilikom utvrđivanja da li je zaposleni učinio povredu radne obaveze, ona mora biti konkretizovana – povreda radne obaveze mora biti tačno definisana u pogledu načina, vremena i mesta izvršenja.

Imajući u vidu da pobijano rešenje o otkazu i upozorenje o postojanju razloga za otkaz ne sadrže mesto, vreme i način povrede radne obaveze, niti sadrže činjenice i dokaze na osnovu kojih je poslodavac utvrdio da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu, pa se zbog tih nedostataka ne može utvrditi da li je tužilac zaista učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret, kada i na koji način, kao i da li je rešenje o otkazu doneto u zakonom propisanom roku (član 184. Zakona o radu) pravilno je drugostepeni sud poništio rešenje kao nezakonito.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je u postupku pred nižestepenim sudovima utvrđeno da je tužilac učinio povredu radne obaveze 16.10.2010. godine kada je odbio da radi, a zatim bez javljanja izašao sa posla, što je dovoljan razlog za odbijanje tužbenog zahteva. Konstatacija tuženog o ovom događaju (bez dokaza o tome šta je, odnosno koji radni zadatak je tužilac odbio, ko mu je izdao nalog za rad, da li je izlazak sa posla bio opravdan, ko je u tom trenutku tužiocu bio nadređen, a kome se tužilac nije javio), ni po oceni revizijskog suda ne može predstavljati opravdan razlog za otkaz u smislu člana 179. Zakona o radu, pa nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić