Pravo zaposlenog na naknadu troškova za ishranu i regres

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4326/21 od 26.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odluči u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je o zahtevu tužioca za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Imajući u vidu različitu praksu Apelacionog suda u Beogradu o ovom pravnom pitanju u odnosu na ostale apelacione sudove, kao i u odnosu na pravno shvatanje Vrhovnog suda izraženo u predmetima sa identičnim pravnim i činjeničnim stanjem, proizilazi da u konkretnom slučaju postoji potreba odlučivanja o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bi u radnom odnosu kod tuženog. Tuženi je privredno društvo koje je nastalo usled statusnih promena izdvajanje uz osnivanje privrednog društva „Železnice Srbije“ AD Beograd, kao društva deljenika i novoosnovanih društava: Akcionarskog društva za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“, Beograd, Akcionarskog društva za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd i Akcionarskog društva za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd, Akcionarskog društva za železnički prevoz robe „Srbija Kargo“ Beograd, kao novoosnovanih društava usled statusne promene izdvajanje uz osnivanje. Tuženi je kao poslodavac sledbenik preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ AD Beograd. Aneks kolektivnog ugovora za JP „Železnice Srbije“ iz 2006. godine, kao i važeći Kolektivni ugovor iz 2015. godine, sadrže identičnu odredbu, shodno kojoj je u vrednost jednog radnog časa uračunata mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na 1 radni čas. U toku prvostepenog postupka obavljeno je ekonomsko- finansijsko veštačenje (koje su nižestepeni sudovi cenili i isti prihvatili u obračunskom - matematičkom delu) i obračun visine naknada za ishranu i za regres za korišćenje godišnjeg odmora izvršen je prema parametrima iz Kolektivnog ugovora. Tuženi tužiocu kroz obračun zarade u utuženom periodu nije iskazao iznose naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tužilac tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu troškova za ishranu u toku rada i naknadu troškova za regres u periodu od 01.09.2016. godine do 28.02.2018. godine navodeći da mu u spornom periodu tuženi ove naknade nije isplaćivao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa, uz dodatni argument drugostepenog suda da ni u posebnim ni u opštim aktima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužilje za naknadu traženih troškova za utuženi period, jer nema odgovarajućeg opšteg akta na osnovu kog bi to pravo mogla ostvariti, zbog čega tužilac ne može sa uspehom potraživati novčanu isplatu po ovim osnovima.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da se stanovište nižestepenih sudova u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora je zakonom ustanovljeno pravo zaposlenog. Opštim ili pojedinačnim aktom poslodavca morali su biti predviđeni parametri za obračun tih naknada, na način da se jasno može utvrditi da su ove naknade isplaćene zaposlenima i u kom iznosu. Predmetne naknade su morale biti isplaćene svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, i morale su biti iskazane u nominalnom iznosu u obračunskim platnim listama. Sledi da naknade koje su predmet tužbenog zahteva nisu mogle biti isplaćene kroz cenu rada. U situaciji kada važeći Kolektivni ugovor predviđa pravo zaposlenih na naknadu za troškove u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, a ne sadrži konkretnu odredbu o načinu obračuna tih naknada, visina naknada se utvrđuje primenom paramatera iz ranije važećeg propisa. Na opisani način tužiocu nisu dosuđene naknade na osnovu propisa koji nije bio na pravnoj snazi u utuženom periodu, budući da i važeći Kolektivni ugovor predviđa isplatu navedenih naknada zaposlenima.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav tužbe i dva obrazložena podneska od strane advokata ukupno iznos od 21.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta ukupno iznos od 18.000,00 dinara i tri neodržana ročišta ukupno iznos od 13.500,00 dinara, sastava žalbe i revizije ukupno iznos od 36.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih radnji, troškova veštačenja od 9.000,00 dinara, kao i na ime sudskih taksi za: tužbu 5.900,00 dinara, prvostepenu odluku, žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 13.717,00 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15). Trošak sudske takse za reviziju i revizijsku odluku nije priznat, jer ovaj zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić