Odluka o reviziji povodom poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. U vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. kao i stava 2. ZPP, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom na koje je pravilno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je počev od 01.04.2013. godine radio kod tuženog, koji je preduzetnik, vlasnik STR „VV“ ..., sa osam prodavnica i pakerajem, na osnovu više ugovora na određeno vreme. Poslednji ugovor o radu na određeno vreme zaključili su, za period od 01.01.2017. do 31.12.2019. godine, za obavljanje poslova radnika na održavanju električnih uređaja. Ugovorena je minimalna neto zarada, uslovi za isplatu naknade zarade, kao i da zaposlenom može prestati radni odnos ako svojom krivicom učini određene povrede radnih obaveza i dužnosti, te da svaka ugovorna strana može otkazati ugovor o radu pod uslovima i u slučajevima predviđenim zakonom. Tužilac je tokom leta 2018. godine obavešten od strane tuženog da će tuženi svoje prodavnice izdati u zakup trećim licima i da će tužilac morati da radi za drugog poslodavca, sa čime se složio. Tužilac je kod tuženog ostvarivao zaradu u iznosu od 37.000,00 dinara neto, koja je uredno isplaćivana, pa tako i za avgust 2018. godine. Tuženi je 13.09.2018. godine, usmeno saopštio tužiocu da više ne mora da dolazi na posao, jer je razgovarao sa novim zakupcima lokala, koji ne žele da razgovaraju ni o radnom angažovanju tužioca kod njih, ni o visini tužiočeve zarade. Istog dana tužiocu je uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa sa danom 13.09.2018. godine, zbog isteka roka na koji je zasnovan. U rešenju je navedeno da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme 01.01.2017. godine, radi povećanog obima posla, u trajanju najduže do 24 meseca, pa kako je istekao rok na koji je tužilac zasnovao radni odnos, to su se stekli zakonski uslovi za njegov prestanak. Tužilac nije stupio u kontakt sa licima koja su uzela u zakup prodavnice tuženog vezano za svoj radni angažman. Po prestanku radnog odnosa kod tuženog, tužilac u narednih mesec dana nije bio radno angažovan, a sredinom oktobra 2018. godine zaposlio se kod drugog poslodavca, na određeno vreme, gde od januara 2019. ostvaruje mesečnu zaradu u iznosu od 65.000,00 dinara, s tim što mu rok na koji je zaključen ovaj ugovor o radu ističe 30.04.2019. godine. Tužilac živi u domaćinstvu sa suprugom i dvoje maloletne dece, čeka rođenje trećeg deteta, i sa majkom koja je korisnik penzije u visini od 12.000,00 dinara mesečno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan, zaključujući da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, s obzirom da nije mogao prestati iz razloga koji je naveden u pobijanom rešenju, odnosno istekom roka na koji je zasnovan, zbog čega je pozivajući se na član 37. stav 1. i član 175. Zakona o radu, poništio kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca, što kao pravilno prihvata i drugostepeni sud. Kako tužilac ne zahteva vraćanje na rad, nego naknadu štete umesto vraćanja na rad u smislu čl. 191. st. 5. Zakona o radu, prvostepeni sud ceni da tužiocu po ovom osnovu pripada 6 zarada koje je ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos, u smislu stava 7. navedenog člana. Međutim, po shvatanju drugostepenog suda tužiocu bi po navedenom osnovu pripadalo 10 zarada koje je ostvario u mesecu u kome mu je prestao radni odnos, ali ceneći u smislu člana 191. ZOR sve okolnosti koje utiču na visinu predmetne naknade štete (stav 5.), kao i okolnosti koje utiču na njeno umanjenje (predmetna naknada umanjuje se za iznos prihoda koje je zaposleni ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa - stav 9.), drugostepeni sud je zaključio da tužiocu po navedenom osnovu pripada naknada štete u visini od 2 zarade koje je ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos, zbog čega je preinačio prvostepenu odluku u tom delu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi, da je pobijana odluka, suprotno revizijskim navodima, doneta pravilnom primenom materijalnog prava. Kako je rešenje o otkazu ugovora o radu pravilno poništeno kao nezakonito, jer nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz navedeni u rešenju, to je pravilna i odluka o obavezivanju tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog otkaza na osnovu člana 191. st. 5. i 9. Zakona o radu.

Nisu osnovani revizijski navodi da je drugostepeni sud pogrešno ocenio visinu naknade jer je uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja pravilno odmerio visinu naknade koja bi tužiocu pripadala i istu pravilno umanjio za iznos prihoda za koje je u toku postupka utvrđeno da ih je zaposleni-tužilac ostvario po osnovu rada, po prestanku radnog odnosa.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, za koje je dao jasne i pravilne razloge koje ovaj sud u svemu prihvata, te ih primenom člana 414. stav 2. ZPP nije detaljno obrazlagao.

Sa iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić