Presuda Vrhovnog suda o primeni Zakona o budžetskom sistemu na radne odnose

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa tuženim u periodu od 01.02.2016. godine do 31.03.2021. godine obavljao poslove ... u Tehničkom centru Beograd, Odseku za tehnčke usluge Beograd, Sektoru za održavanje EEO i MM, Službi za održavanje opreme i vozila, bez obzira što je tuženi navedenim ugovorima menjao nazive i opis poslova. Na navedenim poslovima, koji su bili sistematizovni Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog, tužilac je radio bez prekida. Tužiocu je radni odnos prestao na osnovu Odluke o otkazu ugovora o radu o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev ocenivši da je tužilac u utuženom periodu obavljao poslove za kojima je postojala stalna potreba, zbog čega su ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni protivno odredbi člana 197. Zakona o radu, prema kojoj navedeni ugovor ne može trajati duže od 120 dana u kalendarskoj godini. Kako je tužilac sve vreme obavljao istovrsne poslove, odnosno faktički je neprekidno obavljao poslove svog radnog mesta – ..., to nije postojao osnov za zaključenje takvih ugovora, pa su, po oceni prvostepenog suda, saglasno članu 32. stav 2. Zakona o radu, ispunjeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 01.02.2016. godine. Kao posledicu preobražaja radnog odnosa, prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužioca vrati na rad.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da nema mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, jer je ista u suprotnosti sa odredbama Zakona o budžetskom sistemu (član 27e), koji se, kao lex specialis u odnosu na Zakon o radu, ima primeniti u konkretnom slučaju.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pisanom obliku. Prema stavu 2. te odredbe, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi Ugovor o radu u skladu sa stavom 1. tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Tuženi je javno preduzeće, koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 54/09 sa kasnijim izmenama i dopunama), spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju i odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog zakona („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 108/13) u članu 27e. dodat je stav 34.. kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, izuzev uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Odredba člana 27e. stav 34. navedenog zakona novelirana je više puta tako da je zabrana korisnika javnih sredstava da zasnivaju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta postojala sve do 31.12.2020. godine.

Odredbom člana 105. Zakona o budžetskom sistemu, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona. Iz navedene odredbe proizlazi da se odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u odnosu na odredbe Zakona o radu nalaze u odnosu posebnog prema opštem zakonu i da se zato primenjuje pravilo da odredbe posebnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona.

Sledstveno izloženom, u vreme kada je započelo radno angažovanje tužioca po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima od 01.02.2016. godine odredbe posebnog Zakona o budžetskom sistemu zabranjivale su tuženom da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, zbog čega je isključena mogućnost primene i odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, o pravnoj fikciji zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme u slučaju kada između zaposlenog i poslodavca nije zaključen pisani ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad. Pored toga, nema uslova za primenu izuzetka predviđenog stavom 35. navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu, jer ne postoji saglasnost nadležnog tela Vlade za zasnivanje radnog odnosa za zasnivanje radnog odnosa.

Po oceni Vrhovnog suda ne može se prihvatiti stanovište izneto u reviziji da je, imajući u vidu da je zabrana zapošljavanja postojala do 31.12.2020. godine, prvostepena odluka trebalo da bude preinačena samo u pogledu datuma zasnivanja radnog odnosa – od 01.01.2021. godine. Ovo sa razloga što je u novelama Zakona o budžetskom sistemu, objavljenim u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 149/20, uneta odredba člana 27k, koja se primenjuje se od 01.01.2021. godine i reguliše ograničenje zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava. Navedena odredba ne može se primeniti u ovom sporu, u kojem tužilac traži utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme od 01.02.2016. godine, danom stupanja na rad kod tuženog. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku (član 3. stav 1. ZPP), a u vreme kada je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje da je radni odnos zasnovan važila je zabrana zapošljavanja propisana članom 27e. stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, dok se odredba o ograničenju zapošljavanja iz člana 27k. tog zakona ne može retroaktivno primeniti.

Kako nije osnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, posledično je neosnovan i zahtev za vraćanje na rad.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao stavu jedan izreke.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković