Ukidanje presuda zbog pogrešne primene prava o naknadi za ishranu i regres

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene matrijalnog prava, pozivajući se na član 404. ZPP.

Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj činjničnoj i pravnoj situaciji, izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda, na koju je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod prvotuženog bila u radnom odnosu po zaključenom ugovoru o radu sa aneksima zaključno sa avgustom 2015. godine, kada je zbog statusnih promena, njen ugovor o radu prenet kod drugotuženog, kao poslodavca sledbenika. Tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, kao poslodavac sledbenik, preuzeo je Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika. Zaključenom aneksima ugovora o radu predviđeno je da tužilja ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zaradu po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i druga primanja u skladu sa zakonom i Kolektivnim ugovorom AD „Železnice Srbije“, ali konkretnizacija tog prava u pogledu visine i načina isplate nije izvršena. Kolektivnim ugovorom iz 2015. godine, koji se u spornom periodu primenjivao kod tuženih, određeno je da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Tuženi u listama sa obračunima zarade tužilji nisu iskazivali novačni iznos spornih naknada. Tužilja tužbom u ovoj pravnoj stvari potražuje naknadu za ishranu u toku rada i regres za period od avgusta 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine, navodeći da joj u spornom periodu ove naknade nisu isplaćene. U prvostepenom postupku je visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa u periodu od 13.02.2016. godine do 28.02.2018. godine utvrđivana veštačenjem prema parametrima iz Opšteg kolektivnog ugovora iz 1995. godine u prvoj varijanti, a u drugoj varijanti na ime naknade za ishranu u toku rada u visini 15% prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji i na ime regresa 75% od jedne prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužilje za naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za period od 17.08.2015. godine do 28.02.2018. godine, nalazeći da su tužilji tražene naknade uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa. Osim toga, nižestepeni sudovi su ocenili da bi utvrđivanjem visine predmetnih potraživanja po osnovu rada primenom Kolektivnog ugovora koji je bio zaključen kod tuženog AD“Železnice Srbije“ Beograd („Službeni glasnik RS“ broj 37/95 i 7/00), bilo povređeno načelo vremenskog važenja zakona, jer navedeni Kolektivni ugovor nije bio na snazi u spornom periodu, zbog čega nije bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva primenom tog Kolektivnog ugovora.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o radu, pre i posle izmena, predviđeno je pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, izmenjen je i član 61, tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar – juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas, a isto normativno rešenje sadrži Kolektivni ugovor iz 2015. godine koji je bio na snazi u spornom periodu. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužilje na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje nižestepenih sudova da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnim listama tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu zaposlenog. S obzirom na to da ni Aneks kolektivnog ugovora iz 2006. godine ni Kolektivni ugovor iz 2015. godine ne sadrže konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženih.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u presudama nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, što je posledično dovelo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu obračuna i visine tražene naknade za topli obrok i regres, datih u nalazu i mišljenju veštaka u dve varijante, pa nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda. Visina regresa i toplog obroka može se utvrditi veštačenjem na osnovu parametara iz ranijih opštih akata na osnovu zakonske ili sudske analogije, pa će prvosteni sud oceniti pravilnost nalaza i mišljenja veštaka na osnovu člana 8.ZPP. Zbog toga su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iznetom u ovom rešenju, doneti na zakonu zasnovanu odluku o zahtevu tužilje, kao i zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka koja zavisi od ishoda spora.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić