Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o naknadi za topli obrok i regres

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2262/20 od 11.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom i jedanaestom izreke, a stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja aktuelne sudske prakse sudova u Republici Srbiji.

Tuženi nisu dostavili odgovor na reviziju tužioca.

U skladu sa odredbom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu: ZPP), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud smatra da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Tužilac tužbom zahteva da mu tuženi solidarno isplate naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.03.2015. do 01.09.2015. godine i da mu tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ AD Beograd isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine. U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac bio zaposlen kod prvotuženog na neodređeno vreme, te da je nakon statusnih promena kod prvotuženog, na osnovu ponude za preuzimanje ugovora o radu, sa drugotuženim zaključio aneks ugovora o radu 28.08.2015. godine. Aneks ugovora o radu predviđa da zaposleni ima pravo i na druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom „Železnice Srbije“ AD, da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4. i 5. i da se osnovna zarada utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,00 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, što mesečno iznosi 23.128,08 dinara, uvećana za poreze i doprinose. U spornom periodu tuženi nisu dostavljali tužiocu obračun zarade koji u sebi sadrži i vrednost troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Aneksom Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“, koji je u primeni od 08.08.2006. godine, predviđeno je da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, i da su ova primanja uključena u vrednost jednog radnog časa. U navedenom aneksu nije iskazana visina troškova naknade za ishranu u toku rada, niti vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres nalazeći da su tužiocu tražene naknade za ishranu u toku rada i za regres isplaćene, tako što su mu uračunate prilikom obračuna zarade i utvrđene kroz vrednost radnog časa.

Revizijom tužioca se osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u postupku pred nižestepenim sudovima, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Sl. Glasnik RS“, br. 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61, pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli-decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje nižestepenih sudova da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnoj listi tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić