Rešenje Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti posebne revizije u sporu za minimalnu zaradu

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula, Branislava Bosiljkovića, Slađane Nakić Momirović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz..., koju zastupa Anita Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog Kliničko bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović-Dedinje“ Beograd, koga zastupa Državno pravobranilaštvo, radi isplate minimalne zarade, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1912/20 od 07.08.2020. godine, u sednici veća održanoj 18.01.2021. godine, doneo je

R E Š E Nj E

NE DOZVOLjAVA SE posebna revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1912/20 od 07.08.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1912/20 od 07.08.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3870/18 od 13.12.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan tuženi da joj na ime manje isplaćene zarade za period od avgusta 2015. godine zaključno sa januarom 2019. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom, koji su bliže navedeni u ovom stavu izreke, kao i da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Beograd u korist tužilje uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 49.500,00 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1912/20 od 07.08.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i navedena prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Polazeći od razloga zbog kojih je tužei izjavio reviziju, Vrhovni kasacioni sud je najpre razmotrio da li reviziju treba izuzetno dozvoliti u smislu odredaba člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli posebna revizija, jer u konkretnom slučaju ne postoji nijedan od razloga navedenih u odredbi člana 404. stav 1. ZPP zbog kojih bi reviziju trebalo izuzetno dozvoliti. Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, u cilju ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, niti je tuženi o tome priložio odgovarajuće presude. Odluke nižestepenih sudova su u skladu sa ujednačenom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenog na isplatu minimalne zarade tako da zarada koju zaposleni ostvaruje svojim radom ne može biti niža od minimalne zarade za standardni učinak i puno radno vreme, odnosno vreme koje se izjednačava sa punim radnim vremenom. Vrhovni kasacioni sud ukazuje da je cilj isplate minimalne zarade da se obezbedi zaštita zaposlenih radi zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih i socijalnih potreba, kao i članova njihovih porodica, što je predviđeno i Konvencijom Međunarodne organizacije rada broj 131. o utvrđivanju minimalnih nadnica i Preporukom broj 136. o utvrđivanju minimalnih nadnica.

Sledom navedenog, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio posebnu reviziju, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljnost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 17.12.2018. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić