Odgovornost poslodavca za štetu usled povrede na radu i doprinos zaposlenog

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 208/23 od 27.01.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati: iznos od 152.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 99.750,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 99.750,00 dinara na ime pretpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.11.2022. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu pored dosuđenih iznosa stavom prvim izreke na ime naknade nematerijalne štete isplati: iznos preko dosuđenih 152.000,00 dinara do traženih 375.000,00 dinara na ime pretrpljenih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos preko dosuđenih 99.750,00 dinara do traženih 180.000,00 dinara na ime pretpljenih fizičkih bolova i iznos preko dosuđenih 99.75,00 dinara do traženih 120.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke. Stavom petim izreke, odbijene su žalbe tužioca i tuženog i potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostene presude. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 53.000,00 dinara. Stavom sedmim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je u stavu prvom i trećem izreke zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda u smislu odredaba članova 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tuženog nije osnovana (u odnosu na stav prvi izreke).

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se revizijom ukazuje, po članu 407. stav 1. ZPP, ne predstavlja razlog zbog koga se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog i prilikom obavljanja poslova svog radnog mesta, ..., pretrpeo je dve povrede na radu, tako što je dana 25.11.2015. godine u drugoj smeni od 14,00 časova otpočeo obavljanje poslova rada na mašini R4 radi proizvodnje kutije i poklopca za ... . Proizvodni proces sastojao se u tome što se poklopac i kutija peku u mašini, a kada se završi proces pečenja, kutija i poklopac se pomeraju na mesto gde se vrši hlađenje i nakon završetka postupka hlađenja proizvodi stižu do mesta gde se vade tako što se najpre vadi kutija i stavlja na šablon, a zatim i poklopac gde proizvod stoji oko 40 minuta, skida se sa šablona, montira se poklopac na kutiju i vrši se provera. Kritičnom prilikom u večernjim časovima između 20,00 i 21,00 časova tužilac je vršio probu proizvedenih proizvoda tog dana i pokušao proizvod stavi u otvor kontrolnog kalupa koji je dobijen od naručioca, usled čega je tužilac pre montaže poklopca pokušao šablon da stavi u kutiju i kako šablon nije mogao da uđe u kutiju direktor mu je rekao da gurne jače kalup, što je tužilac i učinio, a nakon čega je osetio jak bol u desnoj ruci i prestao je sa radom. Nakon toga tužilac se obratio lekaru u Opštoj bolnici u Pančevu gde mu je ukazana lekarska pomoć. Zbog navedene povrede tužilac se lečio i išao na rehabilitaciju, bio je privremeno sprečen za rad do februara 2017. godine. Po povratku na rad tužilac se pismenim putem obratio tuženom radi raspoređivanja na lakše poslove zbog navedene povrede, nakon čega je tuženi 16.03.2017. godine tužioca rasporedio na radno mesto na mašini R4, s obzirom da nije dostavio nalaz lekara specijaliste da ne može da podiže teret teži od 5 kilograma. Tužilac je dana 22.03.2017. godine trebalo da razdvoji poklopac od kalupa kako bi se izvadio gotov proizvod, za šta je koristio pajser, što je bio uobičajen način razdvajanja poklopca od kalupa i isto je podrazumevalo upotrebu jače fizičke snage i nagli pokret usled kojeg je tužilac ponovo osetio bol u desnoj ruci, zbog čega je morao prestati sa radom. Tužilac je bio privremeno sprečen za rad do jula 2017. godine, nakon toga je tuženi doneo odluku o raspoređivanju tužioca na rad na mašini R4, što je tužilac odbio zbog čega je udaljen sa rada bez naknade u periodu od 20.07.2017. godine do 09.08.2017. godine. Tuženi prema aktu o oganizaciji i sistematizaciji poslova nije imao drugo slobodno radno mesto, a tužilac nije ispunjavao uslove i nije posedovao odgovarajuću stručnu spremu za rad na drugom radnom mestu. Nakon toga tužilac je upućen na godišnji odmor, a po povratku sa godišnjeg odmora otkazan mu je ugovor o radu jer nije mogao biti raspoređen na lakše radno mesto u skladu sa svojom stručnom spremom.

Obuka zaposlenih kod tuženog se odvijala prema usmenim uputstvima neposrednog rukovodioca i ostalih zaposlenih, a pre stupanja na rad tužilac je potpisao izjavu kojom potvrđuje da je osposobljen za rad na radnom mestu pomoćnog radnika.

Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka specijaliste traumatologa, kritičnom prilikom tužilac je zadobio laku telesnu povredu - uganuće desnog ramenog zgloba sa istegnućem tetive duge glave dvoglavog mišića desne nadlaktice i tetive velikog desnog grudnog mišića zbog čega kod njega postoji umanjena životna aktivnost od 5 % trajno, koja se sastoji u umanjenoj aktivnoj pokretljivosti u desnom ramenu, u poteškoćama kod dizanja i nošenja teških tereta desnom rukom, poremećenom prihvatanju i bacanju predmeta desnom rukom, poteškoćama prilikom upražnjavanja svih sportskih aktivnosti gde se značajnije koristi desna ruka. Usled zadobijene povrede dana 25.11.2015. godine koja je reaktivirana povredom dana 22.03.2017. godine, tužilac je trpeo i fizičke bolove i to zbog povrede dana 25.11.2015. godine bolove jakog intenziteta u trajanju od 18 časova, zatim bolove srednjeg intenziteta u trajanju od 10 dana i bolove slabog intenziteta u trajanju od 1 meseca, a usled povrede zadobijene dana 22.03.2017. godine trpeo je bolove jakog intenziteta u trajanju od 6 časova, potom bolove srednjeg intenziteta u trajanju od 4 dana i bolove slabog intenziteta u trajanju od 15 dana. Reaktivacija povrede desnog ramena rezultat je rada desnom rukom na istom radnom mestu i u uzročno-posledičnoj vezi je sa radom na navedenom radnom mestu i upotrebom pajsera, te da do povrede najverovatnije ne bi došlo da je tužilac radio na lakšem radnom mestu, a s obzirom da je prema oceni lekara specijaliste opšte medicine od 09.02.2017. godine određeno da pacijent ne može da drži u ruci teret teži od 5 kilograma, niti da ga podigne i da je potrebno da se raspreddi na lakše radno mesto. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra tužilac je usled navedenih povreda trepeo primarni strah jakog intenziteta u trajnju od 6 minuta a potom sekundarni strah jakog intenziteta koji je trajao 4 sata, koji je prešao u strah slabog intenziteta koji je trajao 11 meseci nakon prve povrede i 3 meseca i 3 nedelje nakon druge povrede.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 164. Zakona o radu i članova 154., 173. i 174, u vezi sa članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu (bliže navedenu u izreci prvostepene presude), nalazeći da je do povređivanja tužioca došlo obavljanjem opasne delatnosti čiji je organizator tuženi, te da je tuženi odgovoran za nastalu štetu tužiocu, ali uz doprinos tužioca nastanku štete od 50%, za koji deo umanjuje pune iznose odmerene naknade nematerijalne štete.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu osnova odgovornosti tuženog za štetu koju je tužilac pretrpeo, ali je ocenio da je prvostepeni sud odlučujući o podeljenoj odgovornosti iz člana 192. Zakona o obligacionim odnosima i visini pravične novčane naknade za pojedince vidove materijalne štete pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i u skladu sa odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog na iznose dosuđene drugostepnom presudom. Prema oceni drugostepenog suda, prilikom prvog povređivanja tužilac po redovnom toku stvari nije mogao znati da će prilikom pritiska kalupa doći do povređivanja, pri čemu je tužilac kritičnom prilikom postupao po nalogu direktora i izvršio pritisak desnom rukom da bi šablon stavio u kalup, dok je prilikom drugog povređivanja, upotrebom pajsera, znao da je završeno lečenje i rehabilitacija desne ruke kojom je koristio pajser, te da bi moglo doći do povređivanja, zbog čega je prema oceni drugostepenog suda tužiočev doprinos nastaloj šteti ukupno 10%.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...85/18) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu i u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 154. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO propisano je da se za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara bez obzira na krivicu.

Odredbom člana 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, a članom 174. istog zakona propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Prema članu 177. stav 1. i 2. istog zakona, imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti i ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenika, ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći, ili otkloniti. Prema stavu 3. istog člana, imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete.

Dakle, pod povredom na radu podrazumeva se povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti je krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanja radnje, rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi. Krivica poslodavca se pretpostavlja, a pošto se radi o oborivoj pretpostavci poslodavac može dokazivati da je šteta nastala bez njegove krivice, a što u konkretnom slučaju tužena nije dokazala.

U konkretnom slučaju tužilac je prilikom obavljanja radnih zadataka pretrpeo povredu na radu dana 25.11.2015. godine tako što je, po nalogu direktora, jačim pritiskom desne ruke i primenom sile pokušao da šablon stavi u kutiju, usled čega je zadobio laku telesnu povredu uganuće desnog ramenog zgloba sa istegnućem tetive, a nakon toga ponovo dana 22.03.2017. godine, kada je prilikom razdavanja poklopca od kalupa koristio pajser, što je bio uobičajen način razdvajanja i podrazumevalo je upotrebu jače fizičke snage i nagli pokret, usled kog je tužilac ponovo osetio bol u desnoj ruci.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da postoji uzročno – posledična veza između povređivanja tužioca i odgovornosti tuženog kao poslodavca, jer okolnosti pod kojima je tužilac izvršavao poslove i radne zadatke iz delatnosti poslodavca kada je pretrpeo povrede, po svojoj prirodi, uslovima i načinu obavljanja predstavlja opasnu delatnost i sadrži rizik od povređivanja, pa je morala biti organizovana uz primenu posebnih mera opreza i kontrole, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno.

Nasuprot navodima revizije, tuženi nije dokazao da je šteta uzrokovana isključivom radnjom tužioca kao oštećenog ili trećeg lica koju nije moglo da predvidi, spreči ili otkloni, pa ne postoje okolnosti za isključenje od objektivne odgovornosti tužene na osnovu člana 177. stav 2. ZOO.

Suprotno navodima revizije, pravilano je drugostepeni sud ocenio da je doprinos tužioca nastanku štete ukupno 10%, s obzirom da je prilikom prvog povređivanja radni zadatak obavaljao na do tada uobičajen način i da je postupajući po nalogu direktora, tužilac izvršio pritisak desnom rukom kako bi šablon ušao u kalup, pri čemu nije mogao da zna da će prilikom pritiska kalupa doći do povređivanja, dok je prilikom drugog povređivanja upotrebom pajsera izložio ruku koja je ranije povređena većenjem naprezanju i primeni sile, iako je znao da bi moglo doći do povređivanja, te je i po oceni ovog suda tužilac doprineo svom povređivanju 10%.

Kod navedenog, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u većim iznosima. Visinu dosuđene naknade po svim vidovima nematerijalne štete drugostepeni sud je utvrdio pravilnom primenom kriterijuma iz člana 200. ZOO, imajući u vidu sve okolnosti slučaja i značaj povređenog dobra, doprinos tužioca nastanku štete, te intenzitet i dužinu pretrpljenih fizičkih bolova i straha i procenat umanjenja životne aktivnost. Dosuđeni iznosi predstavljaju adekvatnu satisfakciju, dok je tužbeni zahtev preko ovako dosuđenih iznosa neosnovan.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog izjavljene protiv stava trećeg izreke pobijane presude u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP i zaključio da tuženi nema pravni interes za podnošenje revizije protiv dela pravnosnažne presude u kom je u parnici uspeo delimičnim odbijanjem tužbenog zahteva tužioca za naknadu nematerijalne štete.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković